ponedeljak, 3. jul 2023.

Pre nekoliko dana pogledao sam na tren direktni televizijski prenos sednice parlamenta Srbije. Atmosfera nepodnošljivo napeta, raspravlja se o tome ko je pravi muškarac, ko je veći rodoljub i ko je zapravo na strani nasilja, a ko protiv. Da li opozicioni političari koji protestuju protiv nasilja, ili političari vladajućih stranaka? Prava linija razdvajanja je zamagljena, mada po svemu sudeći ona postoji, trenutno je u jeku borba identiteta, u kojoj suprotstavljene strane ne otkrivaju svoj pravi identitet. I vladajuće, i opozicione stranke govore jedno, a misle drugo. Sasvim je sigurno, bez obzira na to o čemu se raspravlja, u senci kosovskog pitanja svaka rasprava se utapa u nacionalno pitanje. Kao i pitanje demokratije. I nasilja, takođe. Problem je u tome što dok nacionalistička ideologija osvaja sve veći prostor, sve više se oseća kriza nacionalizma. Građanski nacionalizam 19. veka se suprorstavio i obračunao sa feudalnim sistemom i posejao ideju narodnog suvereniteta, ta ideologija je umela da iznedri i vrednosti, stvorila je kulturu, nacionalnu državu, bez segregacije je negovaala i podržavala nacionalnu kulturu, tako da je u današnjoj situaciji upravo čudesno koliko je pobednička građanska klasa bila tolerantna u odnosu na stvaraoce koji su kritikovali građanski svet. Bila je tolerantna, jer je stvorila vrednosti, dok je danas nova klasa netolerantna jer nije u stanju da stvori nove vrednosti. Tada je nacionalizam imao svoje mesto i istorijsku misiju, međutim, u 21. veku nacionalizam nije u stanju da se suoči sa vlastitom krizom. Pobednički nacionalizam je izgubio svoju nekadašnju misiju, ali nije otkrio ništa novo. Ostaci njegove misije su u prošlom veku još bili uočljivi, ali rušenjem berlinskog zida i oni su polako uvenuli. „Plišane revolucije” su sigurno imale i nacionalno-oslobodilački karakter koji se posle pobede našao suočen sa novim zadacima, dakle, ne onim iz 19-og, već s ovim iz 21. veka. Njegovo naglo rasplamsavanje stoga je postalo simptom krize. Oseća probleme ovog doba, ali ne ume da im nađe odgovore. Teži nacionalnom jedinstvu, ali izaziva nacionalne podele. Sanjari o patrijarhalnom svetu, ali vodi neoliberalnu ekonomsku politiku. Kao antiglobalista se integriše u globalistički svet. S nacionalnim kapitalom izdašno podržava multinacionalni kapital. Zaklinje se u porodicu, ali ćutke posmatra razaranja porodica usled velike mobilnosti kapitala i radne snage. Na krupna, često i zloslutna pitanja modernog sveta nema odgovora, i zbog toga mu preostaje još samo hladni rat unutar nacije. Postao je puko sredstvo borbe za vlast. Stvorio je ogromne vrednosti, ali nema hrabrosti da se suoči sa novim zadacima, i zbog toga mu preostaje samo da se obori na „unutrašnjeg” neprijatelja.

sreda, 5. jul 2023.

Novosadski Dnevnik na naslovnoj strani pod krupnim naslovom najavljuje da će Skupština grada Subotice idućeg četvrtka doneti odluku o dodeli zvanja Počasnog građanina Subotice. Kandidat za to visoko priznanje je predsednik Republike, Aleksandar Vučić. Zvanje počasnog građanina dobijaju one istaknute ličnosti koje su mnogo učinile za afirmaciju grada kako u domaćim, tako i u međunarodnim okvirima. Ne sumnjam da će odbornici s ogromnom većinom i sa zadovoljstvom podržati ovaj predlog.

sreda, 12. jul 2023.

Spremamo se za autobus koji iz Budimpešte polazi za Novi Sad u 23 sata. (…) Stižemo ranom zorom u Novi Sad, budim se oko podneva, Aniko je već budna i saopštava mi da je u 94. godini života umro Milan Kundera. Skidam sa police njegove knjige. Verovatno je Sartr bio u pravu kad je rekao da će se novi veliki roman roditi u Srednjoj Evropi. Da, a njegov pisac je postao Milan Kundera, koji je bio Čeh, ali ujedno u Srednjoevropljanin.

četvrtak, 13. jul 2023.

Sinoć sam se sreo s nemačkim novinarom Gregorom Majerom koji je poslednjih mesec-dva proputovao Balkan uzduž i popreko. Nigde nikakvog trajnog rešenja.Crna Gora, Bosna, Srbija i Kosovo… Permanentne razmirice s Hrvatskom. Aleksandar Vulin, direktor srpske Bezbednosno-informativne Agencije pre nekoliko meseci nazvao je vladu Hrvatske (članicu Evropske unije) fašističkom. Atmosfera je ratna, mada Gregor smatra da do njega u bližoj budućnosti neće doći. Jeste, priznajem, ove siromašne zemlje su dobre za to da kupuju oružje, jer se tako spremaju za „večni mir”. Nađu se među njima i takve koje nameravaju da uvedu obavezno služenje vojnog roka. Ova atmosfera govori o tome da se nešto sprema, nešto mora da se dogodi, jer vladajući slojevi se plaše da će se potrošiti unutrašnji neprijatelji i tada će biti prinuđeni da testiraju „spoljnog neprijatelja”. Neobična je pojava da je „unutrašnji neprijatelj” garant sadašnjeg nestabilnog mira. Sve dok je moguće iskonstruisati „unutrašnjeg neprijatelja“ – neće biti rata.

petak, 14. jul 2023.

I u srpsku štampu se polako probijaju vesti po kojima se, i to baš u razdoblju procvata mađarsko-srpskog prijateljstva, u Mađarskoj evocira lik i delo regenta Mikloša Hortija. Ove vesti u Novom Sadu, ali verovatno i u čitavoj Bačkoj izazivaju ne malo zaprepašćenje, što je i razumljivo, jer su u Novom Sadu još bolne rane i živo je sećanje na novosadske „hladne dane”, štaviše, posle južnoslovenskih ratova su još bolnija, i danas čine organski deo nove politike sećanja.

subota, 15. jul 2023.

Na tropskoj vrućini, negde posle šest sati, u Beogradu i još nekim gradovima Srbije, građani izlaze na ulice. Zašto? Veoma je teško proceniti „težinu” jedne ovakve hibridne skupine. Učesnici tih demonstracija, međutim – verujem – protestuju u odbrani svoje časti. Sve ostalo je „samo” politika.

nedelja, 16. jul 2023.

Tropske vrućine ne jenjavaju, sve je teže izdržati tu zagušljivu vrelinu u stanu. Po povratku u zagrejani stan čitam u Nepsavi redovno pismo Adama Nadašdija iz Londona. Prema raspoloženju javnosti posle predstojećih izbora konzervativci će morati da odstupe – neka dođu laburisti. Ne zbog toga što su mnogo bolji, ali ponekad treba promeniti i donji veš. Ili kako je Mark Tven rekao (nedavno ga je citirao jedan moj mudri prijatelj: „Pelene i političare treba redovno menjati. Iz istih razloga”.

utorak, 18. jul 2023.

Kerber ni danas nema milosti. Na novosadskom glavnom trgu, prema izveštaju Radija 021, termometar je pokazivo 60,7 stepeni celzijusovih.

četvrtak, 20. jul 2023.

Odskora ne uključujem direktan prenos i u letnjoj vrelini beskonačnih zasedanja Narodne skupštine. Pre sam onako nasumice uključivao televizor jer sam se nadao, da će narodni poslanici jednom shvatiti da je u 21. veku od dnevno-političkih čarki reč o mnogo bitnijim stvarima, da je kriza u koju je zemlja zapala mnogo dublja, što znači da bi i sami morali da se uozbilje. Ali, uzalud! Na kratke prekide, već tri decenije se suočavam sa istim scenama, u kojima jedni te isti protagonisti na istom mestu, igraju iste uloge. Sa političkog stanovišta ovaj igrokaz počeo je upravo u Novom Sadu sa jugurt-revolucijom. Ali i to je samo jedno pragmatično pitanje, i jogurt-revoluciju je indukovala kriza u vrhu srpskog rukovodstva. Kad je kriza počela? Po mom mišljenju negde oko 1971. godine, sa neutralisanjem srpskog liberalizma. Tada je Srbija isprednjačila u odnosu na svoje vreme, Nikezić i njegovi saborci su u okvirima jednopartijskog sistema pokušali da ostvare ideje „socijaizma s ljudskim licem” ili ideje „evrokomunizma” koje su se u Srednjeistočnoj Evropi pojavile mnogo kasnije. Zapravo, tada je i odlučena sudbina Srbije. Moram dati za pravo Ortegi i Gasetu, koji je u svom veoma poučnom eseju Beskičmena Španija, objašnjavajući krizu španskog jedinstva, istakao da je velika zabluda verovati da jednu naciju čini koherentnom njena prošlost i njena tradicija, već da je čini vitalnom njen program sutrašnjice, njene budućnosti. Živom programu koji se odnosi na njenu sutrašnjicu, na njenu budućnost. Srbija je tada, priznajem, suviše rano stupila ne evropski put, međutim, zaostali, nazadnjački deo partije vratio je Srbiju u prošlost. Posle jedne desetogodišnje tinjajuće krize, u drugoj polovini osamdesetih godina, kad je čitav socijalistički svet tražio i pronašao novu budućnost (koliko je bila uspešna ta euforija budućnosti sad je drugo pitanje), Srbija nije bila u stanju da se prilagodi novim idejama epohe. I dok su širom Srednjestočne Evrope i ptice cvrkutale o višestranačkom sistemu, Memorandumom Srpske akademije nauka i umetnosti, položila temelje etnonacionalizma. Srbija je i u tome pretekla svoje vreme, jer je etnonacionalizam tek nekoliko decenija kasnije počeo da brsti. Krajem osamdeetih godina Srbija nije znala da se koncentriše na budućnost, nije bila sposobna da se sinhronizuje s idejama toga doba. Ortega i Gaset je pokazao da su baskijski i katalonski partikularizmi planuli, jer Kastilja, koja je stvorila Španiju, nije više bila u stanju da istupi sa nekom zajedničkom idejom koja bi bila orijentisana ka budućnosti. „Kastilja je stvorila Španiju, i Kastilja ju je i razorila” – piše Ortega i Gaset; jednostavno zbog toga jer se Kastilja udarila pravcem potpuno suprotnim samoj sebi: postaće sumnjičava, uskogruda, sitničava i mrgodna.” Da li se u sličnoj situaciji muči sa sobom i Srbija? Stvorila je Jugoslaviju i razbila je, jer nije umela da izađe s jednim demokratskim, ka budućnosti okrenutim programom. Čak je i inteligencija neprestano ponavljala kao mantru „jednopartijski pluralizam”, kad je već svuda u regionu pobeđivala višestranačka narativa. Potom je ušla u višestranački sistem, s kojim nije znala šta da radi, jer joj nedostaje slika budućnosti. Sadašnja čarkanja u parlamentu samo je površina krize, dok je u dubokim slojevima društva reč o stvarnim suprotnostima koje sadašnja politička elita, među njima ni opozicija, nije u stanju da imenuje i prevaziđe. Ne znamo gde, kud i kako, kojim putem. Živimo tako, sumnjajući jedni u druge, upućujući jedni drugima pretnje pune mržnje.

(Preveo Arpad Vicko)