Ja sam bila jasno i glasno protiv donošenja Ustava kao što je to bila i većina građana i građanki Vojvodine jer je bilo očigledno da će on biti ograničavajući faktor za modernizaciju države i njene evropske težnje. Ali, proglašavanje neustavnim odredbe člana 13. Zakona o nadležnostima APV nema veze sa Ustavom nego sa ustavnim sudijama i političkom sadašnjošću, tj. povratkom koalicije iz devedesetih i najavom snažnije i bezočnije centralizacije. Ako imate vremena, a naročito živaca, da pročitate obrazloženja Ustavnog suda, samo napred – a ako nemate onda preskočite sve do 76. strane i tu se nalazi neuspeo pokušaj obrazloženja zašto je neustavno da „APV donosi, sprovodi i nadzire mere agrarne politike i ruralnog razvoja“.

Zapravo, Ustavni sud konstatuje da poljoprivreda spada u Ustavom utvrđene oblasti u kojima autonomna pokrajina može imati izvorne nadležnosti (član 183. stav 2. tačka 2 Ustava) a zatim to  u svom obrazloženju proglašava neustavnim. Kako su uspeli u tome? Tako što oni ne razlikuju agrarnu politiku od mera agrarne politike. Ako je protivustavno donositi mere agrarne politike onda je sve drugo što je nabrojano u Zakonu o nadležnostima APV a tiče se poljoprivrede neustavno – jer i savetodavne službe su mera agrarne politike, i pokrajinski budžet za poljoprivredu je mera agrarne politike i mere za razvoj  stočarstva su  mere agrarne politike itd… itd…

Obrazloženja protiv ove odredbe su zabavna i uzbudljivo i opasno zvuče – slobodni izbor poslanika i bezbednost zemlje i ekonomska politika i prehrambena sigurnost i – aha! –  hrana kao strateški proizvod… a sve to i mnogo više – po Ustavu propisati može samo Vlada Srbije. Kad pročitate ovo obrazloženje bićete zauvek zahvalni i ponizni što vam je Vlada dozvolila da ove godine posejete kukuruz, a ne nešto što je ministar smislio da je korisnije, ali neće vam biti jasno kako to da još uvek neko proizvodi mleko i drži krave kad znate da mere državne politike nisu podržavale stočarstvo. I naravno, biće vam kristalno jasno zašto je vlada svake godine imala drugog ministra i drugu agrarnu politiku – ma Ustav je gotovo obavezuje na to…

Ali ono što Vam nikako neće biti jasno je – kako svaka opština u Srbiji  ima svoju strategiju (politiku) razvoja poljoprivrede i donosi mere u skladu sa svojom opštinskom politikom – protivustavno su okupirali PKB, dele protivustavne krave ili protivustavno vode poljoprivrednike na sajam. Neće Vam biti jasno ni kako EU ima zajedničku agrarnu politiku, a svaka zemlja ima različe mere koje je odabrala u skladu sa svojom poljoprivredom. I nikako Vam neće biti jasno kako ste mogli da ikad pomislite da poljoprivrednik u Lebanu i poljoprivrednik u Bečeju nisu isti i da im trebaju različite mere agrarne politike… I svakako vam neće biti jasno kako će to poljoprivreda u Vojvodini da napreduje kad neko u vladi mnogo bolje zna šta joj treba nego onaj ko živi i radi u Vojvodini i izabran je od strane građana Vojvodine na slobodnim izborima… Ako se bude poštovala ovakva odluka  Ustavnog suda koja meša babe i žabe, onda će Vojvodina i dalje biti močvara sa žabokrečinom u šta ju je pretvorila devedesetih koalicija koja opet jaše.

Ivana Dulić-Marković
(www.agrarije.com)