Performans može da bude značajno političko sredstvo. Problem je kada se čitava politika svede na performans.

Ono što gledamo poslednjih meseci i godina u Novom Sadu nije politika, već predstava. Naslov te predstave mogao bi da glasi „Svi su u pravu“.

Tu je instagram vlast, koja ponešto i učini zahvaljujući činjenici da raspolaže novcem – građana. I to je to. To činjenje na polzu stanovnika po pravilu prate dogovori o popunjavanju rupa bez dna dve vrste džepa – sopstvenog i saradničkog. Tako izgleda javno-privatno partnerstvo u praksi.

Da li su u pravu oni koji kažu da je vlast uradila nešto? Jesu. Da li su u pravu oni koji kažu da je vlast uradila nešto prevashodno za sebe? Jesu. Svi su u pravu.

Sve to je praćeno onim „delanjem od opšteg interesa“. I jedna i druga strana poistovećuju vlastitu ideju sa zajedničkim dobrom. Zato se politika dobrim delom svela na marketing, na prisustvo prisustva radi.

Već dugo Novi Sad nije video ozbiljnog lokalnog političara. Vlast u dobrom političaru vidi servilnost koja za sobom ostavlja sluzavi trag korupcije, a opozicija aktivizam praćen deficitom harizme. Putanje im se ukrštaju, nažalost, negde između opšteg mesta i uverenja u ispravnost sopstvenih odluka.

A koga vide građani? U ovom trenutku, nikoga. Aparat vladajuće stranke još radi na tome da gradonačelnika učini prepoznatljivim, dok opozicija traži ausvajz za izlazak van gradskog jezgra. Tako su obe strane najprisutnije kroz samopromociju na digitalnim zidovima. Tamo jedna za drugu znaju, ne dodiruju se i performans ispunjava svoj zadatak – svi mogu da budu pravu.

Kritikovati opoziciju može da deluje i pomalo nečasno, kao da udarate nekoga ko je već u nokdaunu dok sudija jedva čeka da odbroji do deset i završi s tim mučenjem. Ipak, ako su već odlučili da pretenduju na vlast, onda bi bilo prirodno navikavati ih na kritiku kako se ne bismo jednog dana opet kolektivno čudili odakle izranjaju svi ovi balvani koji su opštinu shvatili kao lični feud.

Opravdano je zapitati se postoji li išta osim načelnog cilja da se sadašnja vlast smeni? Ukoliko od početka protesta posmatraču sve deluje pomalo stihijski, onda bi organizatori mogli da otkinu komad ozbiljnosti i razmotre od čega je sačinjena – ima li tu materije? Ako je sve protiv nasilja, čemu tuča na skupu? Da se ne pominje pripisivanje zasluga za otkazivanje sednice ili performans nazvan protestom kojim se polivanjem fotografija farbom diže spomenik samom sebi.

Ukoliko se grad shvata kao dom za sve njegove stanovnike, uz jednako pravo na grad, onda je „Novi Sad na vodi“ negacija svega toga. Borba je opravdana, problem je kada se na tu borbu niko ne odazove.

Poslednji primer koškanja ispred Skupštine grada, komično pitanje upućeno radikalu da li je rođeni Novosađanin, pa nakon svega lagani odlazak, uz komentarisanje, kao da se izlazi iz teatra, mogao bi kod ljudi da izazove osećaj toga da je možda i dobro što se osećaju nepozvanima. Možda bi pitanja o tome zašto su onomad ljudi stvarno izašli na ulice, zbog poziva opozicije ili ličnog nezadovoljstva vlašću, raspršila iluziju o sopstvenoj bitnosti i ukazala na to da se i skromnost vrednuje.

U romanu „Stranka“ Bojana Žižovića glavni junak doživljava nekakvo kokainsko snoviđenje u kojem je on gazda na komadu zemlje koji se odvojio od kopna. U nekom trenutku, nastao je spor između advokata i ribara, advokati su slali tužbe u bocama, ribari ih lovili. Advokati su tražili da se zabrani ribarima da love boce i stranka je to prihvatila. Ribari su se žalili da ne love oni boce, već njihove mreže, stranka je to prihvatila. Onda su odgovorili advokati, pa ribari, a stranka je sve prihvatala. I tako unedogled. Svi su bili u pravu.

Problem Novog Sada je što je fiktivno kokainsko snoviđenje postalo realnost. Zar nisam u pravu?

(Radio 021, foto: privatna arhiva)