FEJK NJUZ: Zvučalo bi kao teški fejk njuz kad bi neko saopštio da je u prvom krugu ovogodišnjeg konkursa za prijem budućih studenata na osnovne studije na Univerzitetu u Novom Sadu – vladala prava navala.

MANJE OD PREDVIĐENOG: Nije, nažalost, tako već neko vreme: ove godine je za 8292 mesta na 14 fakulteta konkurisalo tek 7429 kandidata. I tu nije toliki problem što je Univerzitet (i) ove godine ostao kraći za 800 i kusur kandidata, koliko to što već biva trendom da već godinama za neke studijske programe tako bolno kopni interesovanje.

SVE MANJE PROFESORA: Nije neka novost da je tako za tzv. profesorske smerove, baze iz koje se regrutuju budući predavači u školama – profesori geografije, fizike, hemije, pa i srpskog jezika. Na Pedagoškom fakultetu u Somboru za 130 mesta, od čega je čak 97 „na budžetu“, prijavilo se – njih 36. S obzirom na prilike u prosveti, ne znam ko ne bi bio iznenađen da su brojke (i) sa novosadskog univerziteta bitno drugačije.

ATRAKTIVNIJI: Medicinski, Filozofski i Fakultet tehničkih nauka zadržali su pak status barem atraktivnijih fakulteta od ostalih, s tim da je čak trećina prijavljenih na Filozofskom izrazilo želju da studira psihologiju; na pet studijskih programa na FTN-u, pre svega za softversko inženjerstvo i IT, odnosno arhitekturu, prijavilo se više od polovine zainteresovanih za čitav fakultet.

DŽONI: Fakulteti koji su iskusili kakvu-takvu navalu kandidata za status studenata naizgled pobijaju Džonijevu tezu „svi bi u birokraciju, tamo su bolje plaće“.  To, međutim, ne znači da je taj vlasnik prilično velikog broja genijalnih stihova baš skroz omanuo u prognozi: državna služba, nažalost, danas jedina nudi kakvu-takvu sigurnost, i ne bi bilo naročito iznenađujuće saznanje da solidan broj prijavljenih kandidata za studije na fakultetima UNS ima upravo ambiciju da svoje uhlebljenje, uprkos stečenoj diplomi i zvanju, nađu baš u javnom sektoru. Gde su, i dalje, dobre plaće. Ali su tu i neke obaveze, ali šta da se radi.

(NAD)REALNI: Ili, možda, sami kandidati za sticanje indeksa misle da stvari u realnosti stoje drastično drugačije, svemu uprkos, pa se onda za 272 mesta na Akademiji umetnosti u Novom Sadu prijavi duplo više kandidata. Na čemu li se zasniva takav optimizam, umirem da saznam.

IDEMO DALJE: Voleo bih da mogu da kažem da će rezultati upisa biti dobra prilika da se stavi prst na čelo, ali jasno je da do toga još neko vreme neće doći. U najboljem slučaju, većina odgovornih za visoko obrazovanje će konstatovati da „nije ni sjajno, nije ni strašno“. Pokretanje recimo pitanja za budućnost koje države se obrazuju studenti, mnogima ne bi prijalo. Kao ni o raznim sveprisutnim formama akademske nečestitosti koja sve sklone čestitosti etiketira kao budale.

RODITELJI: Roditelje budućih studenata tek čeka potraga za stanom bez astronomske kirije a koji pritom nije adaptirani kokošinjac na 20 kilometara od grada; neke pride čeka i plaćanje studija. Jedino što sve te roditelje može da poštedi stresa u narednim godinama jeste pomisao da investiraju u bolju budućnost, bolji život svoje dece.

Pogotovo ako u tim mislima nema mesta za Šantića.

(Autonomija, foto: Pixabay)