Odavno znamo da predsednik Srbije ne ume da zaćuti. I ne samo da ne ume da zaćuti nego ne ume ni da govori. On ume samo da ogovara.

Od ranih poslaničkih dana do današnjeg, od sto Muslimana za jednog Srbina, preko osvetiću se Ćuruviji kad-tad i napio sam se kad su ubili Đinđića, do sigurne kuće za Ratka Mladića i svih onih ne dam moje kompletne idiote vama kompletnim ološima u zemlji i inostranstvu – neprestano nam javno demonstrira svoju sposobnost da nepogrešivo izgovara pogrešne stvari.

Sada kada se, za promenu, zaista desilo jedno od toliko pominjanih Prvi put u istoriji Srbije – masovno ubijanje dece koje je počinilo jedno dete i repriza zločina dva dana kasnije – on je za masakr u osnovnoj školi rekao da je to obračun među buržujima pa tako im i treba, a za pokolj u mladenovačkim selima da je to akt terorizma, dakle politički motivisan napad na državu. (Njegovi omiljeni petparački analitičari i urednici i vlasnici medija dodali su da su ubistva dece orkestrirana iz Amerike ne bi li se ilustrovao zlonamerni tekst u Njujork tajmsu o Belivuku i belivučićima.)

Ako izuzmemo ministarku zdravlja koja je izveštavala o stanju ranjenih, ispada da je jedinu suvislu stvar izgovorila premijerka koja, složićete se, neće ostati upamćena po suvislosti ali, u poređenju sa eto vam te zapadne vrednosti (ministar prosvete), evo vam spisak dece koju je planirao da ubije (načelnik beogradske policije), ene ga venac kod mene pa tu palite sveće (gradonačelnik), ono što je kazala premijerka bilo je najbliže pameti. Pod uslovom da se istrgne iz konteksta.

Premijerka je naime dobro locirala uzroke: „posledica vremena u kome živimo, u prvom redu atmosfere u kojoj se sloboda govora do te mere zloupotrebljava da je promocija nasilja postala norma i standard sa kojima naša deca moraju da žive“. Problem je samo što uzročnike toga nije pronašla u medijima naklonjenim vlastima i u vlasti samoj već jedino u društvenim mrežama (koje ipak sankcionišu govor mržnje više nego REM) i u oponentima vlasti (koje maltene nemate gde ni da vidite).

Ne čudi reakcija vlasti. Ne čudi ni izostanak ostavki – ostavka je i inače simboličan čin, simbolizuje prihvatanje moralne odgovornosti. U Srbiji, u kojoj funkcionerski moral ne postoji, a sve funkcije su ionako samo simbolične jer vlast obnaša jedan čovek, ostavka zaista ništa ne rešava – što je primetio i predsednik partije koja je, po vazdašnjim koalicionim dogovorima, delegirala i ovog ministra prosvete (koji začudo na kraju ipak jeste podneo ostavku) – jer će na svako ostavkom upražnjeno mesto doći neko drugi isti takav.

Čudi samo što nam se ovo nije ranije desilo.

Moje saučešće svima nama.

(Peščanik)