Dejtonskim sporazumom i Ustavom određena kao etnička zemlja bez jasno definisane sekularnosti u preambuli tog istog, jedinog ustava u svetu pisanog hiljadama kilometara od države koju će uređivati, Bosna i Hercegovina već gotovo tri decenije tetura i posrće pod vođstvom onih istih ili sličnih onima koji su učestvovali u njenom, sreća, neuspelom ubijanju započetom pre trideset godina.

Od zločinačkog učešća snaga Ujedinjenih nacija (UN) u BiH (kao i u Ruandi) o kojem se gotovo i ne govori, ili bar ne ozbiljno i sa dignitetom, preko zločina zlikovačkih jedinica agresora prvo iz Srbije, pa onda iz Hrvatske, do najčešće smutne i prljave uloge međunarodne zajednice (od odluke UN-a o zabrani naoružavanja dvostruko napadnute zemlje (!!!), do današnjih otvoreno navijačkih strasti sve do Visokog predstavnika, u toj se napaćenoj zemlji više ni o čemu ne govori ozbiljno. Ozbiljno se samo ćuti.

„Šta će biti s Muslimanima?“

Uz izuzetak nekoliko na prste prebrojivih intelektualaca, svi ostali koji su završili fakultete, a mnogi i doktorirali, ne mogu se zvati niti smatrati intelektualcima – jer ćute. I to ćute onda kada se čuje zaglušujuća retorika svih onih, pa i njihovih mentora iz sveta, koji bi da ponovo ubijaju BiH.

U jeku tenkovskih napada JNA na Vukovar, u leto 1991. srela sam na ulici u Beogradu predsednika jedne opozicione partije i pitala ga kada će grozni rat u Hrvatskoj stati i zašto se uopšte vodi. Dobila sam potpuno neočekivan odgovor: „To u Hrvatskoj nije uopšte rat, to su samo ratne igre. Pravi rat vodiće se u Bosni!“

Vrisnula sam: „Šta će biti s Muslimanima?“ i čula: „Ima dovoljno reka u BiH, od Drine, preko Neretve i Bosne do Une.“

Pomislila sam da je čovek poludeo, ali nekoliko dana kasnije, nakon identičnih odgovora predsednika druge opozicione partije, čini mi se da sam, sve što nisam godinama, shvatila u trenu: sve „opozicione“ partije osnovao je Milošević da bi se prikazao kao demokrata pred svetom kome je do zadnjeg dana bacao prašinu u oči kako je mirotvorac koji ne da da ikakav rat počne.

Ako ste zaboravili Miloševića podseća li vas sada taj opis na njegovog naslednika? Istovremeno su svi lideri „opozicije“ znali dogovoreni plan Miloševića i Tuđmana po kojem će se odvijati „ratne igre“ u Hrvatskoj i scenario pravog rata u BiH.

Bilo je baš kao što su mi rekli! A javno nisu nikada digli glas bar u Beogradu, niti svedočili.

Kada sam nakon toga telefonom pokušala da upozorim svoje prijatelje u Sarajevu, nisu mi verovali i odbacivali su svaku mogućnost rata u Sarajevu, bar. Bilo je to u vreme kada je JNA postavljala teško naoružanje na brda oko glavnog grada Bosne i Hercegovine.

Kleinove crne slutnje

Godine 2002. kada se UN misija povlačila iz BiH zvao me je u kancelariju u Sarajevu Jaques Paul Klein, američki general koji je dobro poznavao regiju. Rekao mi je da je poslednjih meseci razgovarao sa svim relevantnim ličnostima tadašnje političke scene u Evropi uključujući predsednike država i vlada i da niko od njih ne vidi državu Bosnu i Hercegovinu na geografskoj mapi Evrope za deset godina. Izrazio je svoje negodovanje i nezadovoljstvo što ništa ne može da učini da se to promeni, odnosno spreči.

Prošlo je dvadeset godina od tada, a BiH je još uvek formalno-pravno država, iako su unutrašnje sile destrukcije sve snažnije, a unutrašnje sile koje bi se tome trebale suprotstaviti i pobediti, promeniti Ustav i povesti zemlju u totalnu rekonstrukciju ne postoje. Zašto?

Ne znam odgovor na to pitanje, mogla bih samo nagađati, a zasigurno im je dejtonski Ustav zavezao i ruke i noge a na oči im stavio crnu krpu!

Zašto se pristaje na poniženja?

Brine me ovo stanje totalne hibernacije pametnih i konstruktivnih ljudi od kojih neke čak i poznajem. Dakle, tvrdim da ih ima! Kako ih ubediti da su jedini koji se moraju pokrenuti, da su sami vođe i da nemaju koga čekati? Da se pred moralnim raspadom ne treba prepuštati nosiocima tog raspada nego je neophodno suprotstaviti im se visokim moralnim normama, koje su srećom sačuvali, a biće neophodne za proces restauracije društva.

U jeku zahuktalih namera fašističkih ideologa u Evropi, kao i na Balkanu, gde ih je sve više, sve su brojniji i jači, građani bi morali biti jako budni i najglasniji u nameri da iskažu svoje nepristajanje na disoluciju države koja se sprema već dugo. Građanska neposlušnost spada u građanske vrline, a legitimna je sve dok je nenasilna. Čudi me da niko, ali baš niko, čak i u svakodnevno širokom dijapazonu izazova od često nepismenih, preko još češće nemoralnih, do najčešće nekvalifikovanih i nesposobnih političara, ne reaguje!

Pa, i onda kada ste glasali za pogrešne političare, koji su se pokazali običnim politikantima koje zanimaju samo sopstveni interesi, često i izvan zakona, imate uvek mogućnost tražiti njihovu ostavku ili smenu, čak i van instituciija, ne čekavši da njihov mandat istekne! Često se pitam da li je moguće da su ljudi u BiH unapred pristali na sva poniženja od onih koje biraju? I zašto se ne bune? Da li su im pristupačne vesti o tome koliko je ljudi svakoga dana na ulicama u Grčkoj, Italiji, Francuskoj, Britaniji… koji se bore za svoja prava, a često i protiv onih koji im ih uskraćuju?

Istorijske činjenice su nepobitne, ma koliko ih pojedinci negirali: samo u poslednjih 80 godina dva puta je nad jednom etničkom grupom bio izvršen genocid. U jeku izražene islamofobije u svetu, posebno u Evropi, a na Balkanu je instrumentalizuju, s pravom se plašim mogućnosti trećeg genocida, koji će Evropa sigurno prespavati ili imati prečeg posla.

Možda će neki ambasador u Sarajevu komentarisati da „raspirujem versku mržnju“, ja koja bih, da sam imala bilo kakvo versko određenje, sigurno iz revolta zbog genocida, prešla na islam još davne 1995., ali svako ima pravo na svoje zablude, pa i ambasadori.

Uvek sam bila i ostajem na strani slabijeg i žrtve. Postavljam pitanje Esada Kočana, po obrazovanju filozofa poetske duše, a po profesiji novinara lavovskog srca:

„Da li ti imaš pravo da šutiš pred zlom, da li imaš pravo da ne svjedočiš, da li imaš pravo da umjesto tebe govori tvoj strah?“

A zapravo niko nije jači od onoga ko se bori za pravdu, pa strahu ne bi trebalo biti mesta. Meša Selimović je davno napisao: „Boj se ovna, boj se govna, pa kad ćeš živjeti?!“

Sada nije ni pet do dvanaest, ni minut do dvanaest nego dvanaest! I da za kraj parafraziram vic iz susedstva: „Sada je tačno podne! Ustaj radni narode Bosne i Hercegovine!“

** Autorica je ugledna aktivistica za ljudska prava, liječnica, unuka bivšeg jugoslovenskog državnika Josipa Broza Tita

(Radio Sarajevo, Foto: mc.rs)