Tokom 99 odsto istorije čovečanstva, ljudi nisu umeli da čitaju i pišu. Sve što smo tada znali o svetu, prenosili su nam plemenski starci, mudraci i propagandisti oko pećinske vatre. Učili smo i usvajali jedino popularnu praksu, a ne mrsku teoriju. Kako uloviti i oderati mamuta, i koje su bobice otrovne, a koje su jestive?

I šta je (ne)prikladno ponašanje, naravno. Kako u izuzetnoj knjizi Svet progonjen demonima: nauka kao sveća u tami (1995) piše popularni astrofizičar Karl Sejgan, knjige su najednom promenile sve.

Naime, usmena predanja i poučavanja su poput dečje igre gluvih telefona, jer informacije se tada nužno menjaju i gube. A pismo i knjige su već nešto potpuno drugo i revolucionarno drugačije.

Veli Sejgan, knjige nam omogućuju da ispitujemo prošlost sa velikom preciznošću, da razumemo tačku gledišta drugih i drugačijih (a ne samo onih na vlasti), kao i da dotaknemo mudrost naše vrste. Da komotno razmatramo uvide najvećih umova koji su ikada živeli na planeti Zemlji.

KNJIŽEVNICA NA POČETKU: Nije li to ona istinska – magija? Da ljudi koji su odavno mrtvi ožive i progovore po našim dnevnim ili spavaćim sobama, ispred fotelja ili kreveta u kojima čitamo njihove knjige ili tekstove? Da progovore u našim glavama? Kad razmatramo otkrića i tehnologije koje su promenile svet – točak, plug, kompas, sijalica, penicilin, vakcina, parna mašina, automobil, avion, kompjuter, internet – nijedno od njih ne može ni da se uporedi sa pismom.

Nijedno od njih ne može da promeni ljudsku i društvenu sudbinu toliko kao knjiga. Razmislimo još jednom o tim smešnim crnim žvrljotinama ili črčkarijama na papiru od drveta.

U pitanju je naučnofantastična tehnologija koja može da nas premesti – u um drugog ljudskog bića. „Knjiga je srce koje kuca jedino u grudima drugog“, pisala je pesnikinja Rebeka Solnit (2013). Za Kafku, u jednom pismu iz 1903, „Čitanje predstavlja sekiru za smrznuto more u nama“.

Pismo je najverovatnije otkriveno u Mesopotamiji na Bliskom istoku, i u početku je korišćeno jedino za porez. To jest, za baze podataka o količini prikupljenih žitarica, oporezivanjima i sledovanjima.

Zatim i za pisanje zvaničnih istorija, odnosno za državnu propagandu. Ali, ljudski duh je morao da ižđika, i ubrzo se (klinastim pismom na glinenim pločicama) zapisuju i književnost i nauka. A prvi poznati književnik u istoriji bio je – književnica.

U pitanju je princeza i sveštenica Enheduana iz grada Ur u Mesopotamiji, ćerka čuvenog cara Sargona Velikog. Pisala je verske himne i pesme, ali i o svakodnevnom životu na veoma nadahnut i darovit način. Oko 1.000 godina pre Knjige postanja i oko 1.500 godina pre Ilijade i Odiseje.

I sad, starozavetni mit o Nojevoj barci bio je preuzet iz ranijih mesopotamskih mitova i legendi. A kao koncept, grčka boginja ljubavi Afrodita bila je preuzeta od Feničana, i koji su je bili preuzeli od Ištar, odnosno Inane o kojoj piše Enheduana. Dakle, njena književnost je uticala i na Stari zavet i na Homera, koji su danas integralni deo svetske civilizacije.

U pitanju je neprekinuti niz ideja duži od 40 vekova. I koji, u lekcijama iz istorije i književnosti, pristiže čak i u našu zapuštenu Republiku i u njene osnovne škole.

Uostalom, šta nam je danas ostalo od antičke Grčke i Rima? Ovih naroda više nema. Propali su, ili su iščezli, baš kao i nebrojeni drugi. Ali nam zato ostaju njihova književnost, umetnost, nauka i filozofija (uzgred, sve ženskog roda!). Zašto? Zato što su bile smeštene u – knjige.

KNJIGE, A NE ZVONA I PRAPORCE: Znanje je po sebi moć, pisao je Frensis Bejkon u knjizi Svete meditacije (1597). Pismo donosi moć zato što čitavim društvima omogućuje da znanje prenose sa mnogo većom tačnošću, u mnogo većem obimu, sa mnogo više pojedinosti, te iz udaljenih zemalja i davnih vremena.

Kako je o tome u knjizi Mikrobi, puške i čelik: sudbine ljudskih društava (1997) pisao Džared Dajmond, pismo je bila i pokretačka sila osvajanja. Pismene civilizacije su gotovo po pravilu osvajale one nepismene zajednice i društva. Sve do širenja islama i evropskog kolonijalizma, nikakvo pismo nije postojalo u Australiji, podsaharskoj Africi, ni u celom Novom svetu (osim malog dela Mezoamerike).

Međutim, knjige su i preduslov za istinsku – demokratiju. Za američkog pesnika Volta Vitmana, književnost je neophodna za svaku zdravu demokratiju (u knjizi Demokratski vidici, 1871).

Arhetipni književni likovi oblikuju moralni karakter i političke ideale u kulturi i društvu. A za britanskog filozofa Bertranda Rasela, „Bez nauke, demokratija je nemoguća“ (knjiga Obrazovanje i dobar život, 1926).

Nauka i znanje nisu savršeni, ali su i dalje najbolji alat koji posedujemo u borbi protiv tiranije. Uz to, Rasel tvrdi da su i društvene i humanističke nauke podjednako neophodne kao i prirodne jer „Samo kroz imaginaciju ljudi postaju svesni šta svet može da postane; bez toga, svaki napredak postaje mehanički i trivijalan“. „Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce“, pisao je Dositej Obradović u odbranu i zaštitu prosvećenosti, jer „Zašto je drugo bog dao čoveku razum, rasuždenije i slobodnu volju, nego da može rasuditi, raspoznati i izabrati ono što je bolje?“ (Pisma Haralampiju, 1783). Pa i na nekakvom glasanju ili na političkim izborima.

Još za Sokrata, zlo i ljudska patnja bili su uzrokovani jedino – neznanjem. Beda koja se može izbeći nije rezultat ljudske gluposti, niti zle namere, već jedino ljudskog neznanja. Kako ističe Sejgan, „Kad god se uzbuđuju naše etničke ili nacionalne pristrasnosti, u vremenima oskudice, prilikom izazova po nacionalni ponos, kad muku mučimo oko našeg skromnog mesta u kosmosu ili oko smisla, i dok verski fanatizam buja oko nas“, mi se po dobroj navici, vraćamo zapisanom znanju iz prošlih vekova.

I zato, za Galileja, u čuvenoj knjizi Dijalog o dva glavna sistema sveta (1632), i zbog koje mu je suđeno za jeres, ovaj velikan navodi sledeće: „Sa kakvim divljenjem čitanje vrsnih pesnika ispunjava svakoga! A šta da kažem o arhitekturi? O veštini navigacije?

Pa ipak, kakva je uzvišenost uma bila ona koja pronalazi sredstva da saopšti svoje najdublje misli bilo kojoj drugoj osobi, udaljenoj u prostoru i vremenu! I sa kojom lakoćom, rasporedom od dvadeset znakova na nekoj stranici?“ Knjiga je izum čovečanstva koji je najvredniji divljenja, pisao je Galileo Galilej. Ipak se okreće? Sve to piše u knjigama.

KNJIGA, OPASNOST ZA DIKTATORE: Prema još jednoj knjizi, Izvori totalitarizma Hane Arent (1951), diktatori i tirani koriste društvenu izolaciju, usamljenost ili apatiju kao ponajbolje sredstvo represije. A nema veće izolacije i samoće, te sankcija ili embarga od – nečitanja. Kao i od vaskolikog nepoverenja u medije, informacije i činjenice.

„Idealni građanin totalitarne vlasti nije ubeđeni nacista ili posvećeni komunista; već su to ljudi za koje razlika između činjenice i izmišljotine, između laži i istine, više ne postoji“, pisala je Arent. Usamljenost je lična, ali je i politička. Uostalom, nacisti su spaljivali knjige, a Inkvizicija je imala svoj Indeks zabranjenih knjiga.

Autokrate i diktatori su oduvek dobro razumeli da pismenost, učenje, knjige, novine ili štampa predstavljaju opasnost. Zato što, koristeći spomenutu magiju, knjige mogu da smeste mnoge opasne ideje u umove građana. S tim u vezi, ovaj sociolog i kolumnista je neobično ponosan na činjenicu da se na njegovom radnom mestu, Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, nalazi i druga najveća biblioteka u Vojvodini (posle Biblioteke Matice srpske), sa više od 600.000 knjiga. Malo li je na ovu skupoću?

Na kraju, pogledajmo u niz savremenih (i zastarelih) tehnologija na koje su bile smeštane knjige u prethodnih par decenija – CD, DVD, memorijske kartice, USB, Soni Rider, Kindl, Nuk, tablet (ajped) i druge. A da li zaista mislimo da će npr. PDF kao format potrajati još 40 ili 50 godina? Pa neće.

Dok štampana knjiga hoće. I zato, kad olako i pomodno cipelarimo štampane knjige (ili pak novine na trafici) u ime digitalizacije, razmislimo dvaput. Ironično, ali najbolje tehnologije su one koje se ne menjaju. Stolica, grafitna olovka, staklena čaša sa alkoholnim pićem, i – knjiga. Knjige su prilično jeftine i neobično trajne stvari.

Lako se nose sa sobom, i predstavljaju jedan fizički proizvod koji čovek želi da kupi i poseduje u rukama, a ne samo u folderu. A Umberto Eko je pisao i o značaju anti-biblioteke, kao onih knjiga na našoj polici koje (još) nismo pročitali. Zato što nas sokratovski podsećaju na naše neznanje, čineći nas skromnijim ljudskim bićima.

Knjige i štampa su tu da ostanu. Međutim, danas postoje i ljudi koji (mrtvi ozbiljni) neuko i glasno smatraju da se – sve može naučiti sa kanala na Jutjubu. Ili sa famoznih podkasta. Jer, čudo neviđeno, čega sve tamo ima! Zaista? A u biblioteci? Toliko se već ponavlja mantra da je knjiga u štampanom obliku mrtva, da će o tome morati da bude napisana knjiga.

I zato, svaka čast stranim investicijama i njihovim pokretnim trakama, te vakcinama, internetima, digitalizacijama i veštačkim inteligencijama. Ali, ona stvarna inokulacija protivu neznanja i autokratije ostaje – knjiga. Neke reči na papiru između korica. Knjige su i vremeplov, i teleport, i društvena moć, i ogledalo duše. Jedna drevna magija i tehnologija učestvovanja u mislima drugog ljudskog bića, nezavisno od prostora i vremena. A postoji li šta čarobnije od toga?

Prema knjizi „Izvori totalitarizma“ Hane Arent, diktatori i tirani koriste društvenu izolaciju, usamljenost ili apatiju kao ponajbolje sredstvo represije. A nema veće izolacije i samoće, te sankcija ili embarga od – nečitanja. Kao i od vaskolikog nepoverenja u medije, informacije i činjenice.

„Idealni građanin totalitarne vlasti nije ubeđeni nacista ili posvećeni komunista; već su to ljudi za koje razlika između činjenice i izmišljotine, između laži i istine, više ne postoji“, pisala je Arent. Usamljenost je lična, ali je i politička. Uostalom, nacisti su spaljivali knjige, a Inkvizicija je imala svoj „Indeks zabranjenih knjiga“. Autokrate i diktatori su oduvek dobro razumeli da pismenost, učenje, knjige, novine ili štampa predstavljaju opasnost. Zato što knjige mogu da smeste mnoge opasne ideje u umove građana…

Da li zaista mislimo da će npr. PDF kao format potrajati još 40 ili 50 godina? Pa neće. Dok štampana knjiga hoće. I zato, kad olako i pomodno cipelarimo štampane knjige (ili pak novine na trafici) u ime digitalizacije, razmislimo dvaput. Ironično, ali najbolje tehnologije su one koje se ne menjaju. Stolica, grafitna olovka, staklena čaša sa alkoholnim pićem, i – knjiga…

Eko je pisao i o značaju anti-biblioteke, kao onih knjiga na našoj polici koje (još) nismo pročitali. Zato što nas sokratovski podsećaju na naše neznanje, čineći nas skromnijim ljudskim bićima. Knjige i štampa su tu da ostanu. Međutim, danas postoje i ljudi koji (mrtvi ozbiljni) neuko i glasno smatraju da se – sve može naučiti sa kanala na Jutjubu. Ili sa famoznih podkasta.

Jer, čudo neviđeno, čega sve tamo ima! Zaista? A u biblioteci? Toliko se već ponavlja mantra da je knjiga u štampanom obliku mrtva, da će o tome morati da bude napisana knjiga. I zato, svaka čast stranim investicijama i njihovim pokretnim trakama, te vakcinama, internetima, digitalizacijama i veštačkim inteligencijama. Ali, ona stvarna inokulacija protivu neznanja i autokratije ostaje – knjiga.

(Danas, Foto: MC)