Sve to oko Srebrenice je veoma neprijatno. Sada se može pročitati kako bi trebalo doneti rezoluciju o Jasenovcu, a ne o Srebrenici. Zašto je to mučno čitati?

Zato što postoji, i ne od juče, spomenik u Jasenovcu. Svaki hrvatski predsednik suočen je sa onim što se može nazvati testom Vilija Branta. I ne samo predsednik, već hrvatska javnost u celini i stalno. Neki test polože, a neki ne. Recimo, Franjo Tuđman je gledao da taj test nekako izvrda, jer je tvrdio da nije dobro da se razdvajaju žrtve. I predlagao je, ne rezoluciju, nego zajednički grob za jasenovačke i blajburške žrtve: da se pomire tako što će im se pomešati kosti. Ništa od toga nije bilo. To mešanje kostiju nije moglo da se izvede ni na papiru, recimo nekom rezolucijom kojom bi se istaklo da su sve žrtve iste, dakle ozvaničila bi se jedna neverovatno perciptivna misao: „žrtva je žrtva“.

Vili Brant, Varšava, 1971.To da postoji spomenik i da mu se klanjaju hrvatski predsednici koji su došli posle Tuđmana i da će taj test zadugo polagati svi hrvatski zvaničnici biće jedna od činjenica na koju će, zasigurno, ukazati hrvatska odbrana ako i kada dođe do suđenja u Hagu po srpskoj tužbi za genocid. Što bi trebalo da je dovoljno mučno samo po sebi, pa se toj neprijatnosti srpska spoljna politika nije morala izlagati.

Taj je spomenik je tamo i hrvatska država polaže test Vilija Branta, iako današnja Hrvatska nije naslednica Nezavisne države Hrvatske. Uz to, ima smisla podsetiti o kakvom je tačno testu reč. Mučno je čitati kako genocid u Srebrnici nije isto što i Holokaust, pa bi najpre trebalo doneti rezoluciju o Jasenovcu, jer on jeste deo Holokausta. Što je razlog da taj spomenik tamo stoji već decenijama i zvaničnici te zemlje (osim crkvenih velikodostojnika koji bi tek trebalo da polože test u potpunosti – na šta ih je, inače, podsetio predsednik Hrvatske), dakle, tamo odaju poštovanje žrtvama Holokausta. Mučno je u tom kontekstu čitati neverovatna opravdanja politike Nedića i Ljotića, ali tome, očigledno, nema pomoći. Ali valja reći da je Srbija naslednica one države koja nije sprečila genocid u Srebrenici i još uvek nije isporučila onoga koji je optužen da je najodgovorniji za taj zločin.

Dokle ide to mučno izvrdavanja moralne i političke obaveze, vidi se i iz toga ko je sve spreman da napadne Jelka Kacina zato što je predložio rezoluciju o Srebrenici koju je prihvatio Evropski parlament. To je, dakle, antisrpska rabota. Nemo nikoga da ukaže na činjenicu da ta evropska rezolucija olakšava Srbiji polaganje testa Vilija Branta. Srpski parlament može da se pozove na rezoluciju koju je neko drugi imao snage da donese i da joj se pridruži. Evropska unija je time pomogla zavađenim južnoslovenskim narodima da se užasnu nad tim za kakve su zločine sposobni. Ta se pomoć doživljava kao podvala, što je ne samo moralno, već i intelektualno mučno.

(Peščanik.net)