Direktorka Osnovne škole “Aleksa Šantić” u Sečnju Olivera Marjanović pokušala je da poštuje Ustav koji neoprezno tvrdi da je crkva odvojena od države, ali se pokazalo da to nije nimalo laka misija. Direktorka je donela odluku da proslava praznika koji se zvanično zove “Sveti Sava – Dan duhovnosti“ protekne u duhu zakona, tako što će verski obred biti razdvojen od svetovnog dela svečanosti. O toj odluci direktorka je napisala poruku na stranici zatvorene Fejsbuk grupe „Ateisti Srbije”: „Prvi put posle niza godina, u našoj školi neće biti verskih obreda u školi 27. januara jer su dobili mene za direktora. Ako ne budem smenjena zbog toga, eto koraka napred za našu lepu Srbiju.”

Prema njenom planu trebalo je prvo u školi da se održi svečana priredba povodom praznika, a da potom đaci i zaposleni u školi mogu da odu u hram na liturgiju, na verski deo proslave. Svešteniku koji je hteo da dođe u školu da obavi verski obred, osvećivanje vodice i sečenje slavskog kolača, direktorka je lepo objasnila da je po članu 11. Ustava Srbije država odvojena od crkve, da školu ne pohađaju samo pravoslavna deca, te da niko ne sme biti primoran da prisustvuje tuđim verskim obredima. Školski deo proslave biće obavljen u školi, a crkveni u crkvi, što i sama reč kaže.

Prepodobni i nepodobni

Međutim, njene objave su se dokopali tabloidi, započeli inkvizitorski lov na veštice, verski fanatici su na društvenim mrežama nastavili sa loženjem lomače, i sve se pretvorilo u skandal. Pljuštale su uvrede, difamacije, nasilnički komentari, sekularnost i ateizam zasuti su drvljem i kamenjem kao nesrpske i valjda satanističke pojave, a hajci se pridružio i ministar prosvete Branko Ružić, glavom i bradom. U kraćoj crkvenoj propovedi za medije, ministar je objasnio kako su nepisana pravila i novopečeni narodni običaji pretežniji nad zakonima i Ustavom.

„Kada govorimo o Svetom Savi, govorimo o nekome ko je praktično utemeljivač savremene srpske države, samostalne srpske crkve. Kada govorimo o obeležavanju Svetog Save kao školske slave, govorimo o našoj tradiciji. Kada govorimo o tradiciji – pa na koji način smatrate da treba obeležiti slavu, ako ne sečenjem slavskog kolača“, besedio je sa ministarskog amvona prepodobni Ružić, tobožnji socijalista.

Sveopšta atmosfera linča i progona nepodobnih, uz prateću homogenizaciju pravoslavnog življa zahvatila je i lokalnu zajednicu. Na kraju je sveštenik u pratnji predstavnika lokalnih vlasti i roditelja koji ne mogu da zamisle školsku slavu bez slavskog kolača, upao u školu i izvršio verski obred pre početka proslave. Tako je neslavno propao pokušaj poštovanja Ustava Srbije i razdvajanja države od crkve.

Ropska odanost svetovnim i duhovnim vlastima

Ustav i zakoni su mrtvo slovo na papiru, mrske pravne regule smo doneli samo zato što moramo da glumimo državu, ali dobro znamo da su sve te zapadnjačke novotarije duboko strane srpskom biću koje ne podnosi nikakva ograničenja, pogotovo pisana, već se nemilice prepušta slobodi da radosno pogne glavu pred svim naređenjima “onih odozgo”. Poslušnost prema nametnutim autoritetima, dobrovoljno povinovanje svemu što dolazi sa pozicija moći, ropska odanost svetovnim i duhovnim vlastima – to je konstanta koja se ne menja, bez obzira na trenutno društveno uređenje.

Reakcija javnosti povodom događaja u Sečnju, malom vojvođanskom mestu blizu rumunske granice u kojem živi nešto više od 2.000 stanovnika, nije nikakvo iznenađenje. Odavno je srpsko društvo klerikalizovano preko svake mere, nije ovo ni prvi udar na školstvo, setimo se samo hitne izmene udžbenika biologije na zahtev patrijarha Porfirija koja se desila pre par meseci. Čitava stručna javnost se protivila tim izmenama, sve katedre za biologiju i biološka društva su ustala protiv cenzurisanja nauke, ali to ništa nije pomoglo.

Crkva je odlučila da izbaci sadržaje o polnom i rodnom identitetu koji joj ne odgovaraju, ministar je bio izrazito predusretljiv i saradljiv, a biolozi su ostali poniženi i poraženi. U sečanjskom slučaju iznenađujuće je što se neko uopšte usudio da se pobuni protiv nametnutog poretka, i to u ime zakona.

Skojevaca puna katedrala

Nakon mučkog ubistva socijalizma, ispražnjeni ideološki prostor popunila je crkva, pa su rudimentarni oblici pravoslavlja postali dominantna ideologija. Nije se takav transfer dogodio samo u Srbiji, već u svim zemljama naše bivše jugoslovenske domovine. Veliki komunisti preko noći su postali veliki vernici, petokraku su zamenili krstom, a partijsku knjižicu krštenicom i brojanicom. Nova podobnost je nalagala presvlačenje ubeđenja, a to ogromnom delu stanovništva nije palo teško, jer im uverenja i nisu bila sačinjena od nekog čvršćeg materijala. Nekad su lagali Tita da su komunisti, a sad lažu patrijarha da su vernici. U tome ipak ima neke doslednosti, doduše one koja priliči vetrokazu: uvek se okreću kako vetar duva, a nikad u suprotnom smeru.

Na tu temu veliki pesnik Predrag Lucić napisao je genijalne, urnebesno duhovite stihove: “Druže Tito u špilji na Visu / Ko te jebe, idemo na misu / Ide Tito priko sakristije / Po njoj traži svoje divizije / To je nama naša borba dala / Skojevaca puna katedrala / Gledaj, Tito, komuniste čvrste / Desnu digli, pa se livom krste”.

Mnogi su pisali i govorili o tome kako je crkva postala monopolistička korporacija za proizvodnju važećeg pogleda na svet. Što reče Mirko Đorđević, “religija je u crkveno-dogmatskom smislu zauzela mesto nekada dominantne ideologije, a crkva mesto političkog faktora kakav je u jednopartijskom sistemu bio centralni komitet”. S tim što je crkva igrala sličnu ulogu i pre Drugog svetskog rata, o tome su bar dovoljno svedočanstava ostavili beogradski nadrealisti koji su oštro kritikovali klerikalizam i nacionalizam međuratnog doba.

Pognutu glavu mač ne seče

Novi versko-nacionalistički poredak traje već decenijama, volšebni preobražaj levičara u gorljive vernike, internacionalista u nacionaliste, dogodio se davno, možda je do sada trebalo na to i da se naviknemo, ali ipak postoji nešto začudno u toj pojavi što čoveku ne da mira. Kako je moguće da se neko jednog dana zaklinje u bratstvo i jedinstvo, a već sutradan polaže zakletvu naciji? Kako se to od ubeđenog ateiste postaje fanatični pravoslavac u rekordnom roku? Ideologe, intelektualce, političare i slične pripadnike tzv. elite lako je razumeti, njima se to prosto isplati, svejedno im je šta govore i za koje se “principe” zalažu sve dok je to oportuno, dok od toga imaju vrlo opipljive koristi.

Široki slojevi društva, tzv. obični građani prosto se prilagođavaju poretku, ispovedaju veru koja je trenutno na snazi, demonstrirajući lojalnost vladaocima. Ne žele ljudi probleme, niti da štrče iz mase, pogotovo u društvu koje ne podnosi slobodnog pojedinca i drugoslovnu ličnost. Pognutu glavu mač ne seče, što bi rekao narodni poslovičar. A pošto gotovo niko nema istinska ubeđenja, čvrstu veru u neke principe ili sistem vrednosti, onda se i svetonazori lako menjaju. Sve te kameleonske pojave daju se objasniti, čak dosta jednostavno, pa ipak čuđenje ostaje.

U jednom maloazijskom gradu

Kad god razmišljam o tom velikom ideološkom prevratu, setim se pesme “U jednom maloazijskom gradu” Konstantina Kavafija. Pesma je smeštena u 31. godinu pre nove ere, neposredno nakon pomorske bitke kod Akcija u kojoj je Kleopatrinu i Antonijevu flotu porazio Oktavijan Cezar. Međutim, u malom neimenovanom gradu Male Azije očekivali su da ishod bitke bude drugačiji, pa su pripremili prigodan proglas i sad su se našli na mukama. Srećom, to se da lako srediti, a Kavafi opisuje kako građani rešavaju problem.

“Samo ime treba promijeniti. Ono, / u posljednjem redu, ‘Rimljane oslobodivši / od strašnoga Oktavija, / te parodije Cezara’, / zamijenićemo s ‘Rimljane oslobodivši / od strašnoga Antonija’. Cijeli tekst se izvrsno uklapa”, piše Kavafi. Potom menjaju i ostatak natpisa, zamenjujući jedno ime drugim, sve ostalo se ionako – kako rekoše – izvrsno uklapa: “’Najslavnijem pobjedniku / bez premca u vojničkim pothvatima, / začudnom u svojim političkim djelima, / zbog kojeg je narod svesrdno želio / Antonijev trijumf’, / ovdje, kao što rekosmo, zamijenjeno s ‘Cezarov’”. I tako redom, pesma se nastavlja u istom duhu do kraja.

Kavafijeva pouka

Dugo su mi išli na živce Kavafijevi imaginarni građani, njihova prevrtljivost, to što se priklanjaju pobedniku iako su navijali za njegovog protivnika. Video sam u tome samo strah od careve odmazde, bojazan za goli život, spremnost da se sve učini kako bi se opstalo, pa čak i da se čovek odrekne vlastitih uverenja. A onda sam pre neku godinu shvatio da to nije baš tako jednostavno, inače Kavafi ne bi bio tako veliki pesnik.

Nisu žitelji maloazijskog grada priželjkivali Antonijev trijumf, niti su mu bili posebno naklonjeni, već su mislili da će on pobediti. Poenta je u tome da je njima svejedno ko će trijumfovati u bici, ko će biti car, ko će vladati, jer se u njihovim životima ništa neće promeniti, sve će ostati isto, poredak je takav kakav je, bez obzira na ishod. Nije reč o oportunizmu, već o zdravom razumu, o smislu za realnost.

Sad bi bilo najlakše njihovu situaciju primeniti na naš slučaj, ali takva analogija ne bi bila istinita. Kavafijevi junaci živeli su u Rimskom carstvu, pre više od 2.000 godina, u okviru robovlasničkog sistema. Nisu imali političke partije, udruženja građana, nevladine organizacije, ljudska prava, nisu imali osnovna prava i slobode koji se danas podrazumevaju.

Bekstvo od odgovornosti

Za razliku od njih, građani danas imaju mogućnost da nešto promene, suverenost i moć su zapravo u njihovim rukama, samo ako to požele. Čak i u autoritarnom sistemu poput Vučićevog to je moguće, uostalom predsednik je popuštao kad god bi se građani organizovali i ozbiljno angažovali da se izbore za svoje zahteve.

I uopšte nije svejedno ko će biti na vlasti, to ne zavisi od volje moćnih vladara koji se otimaju za presto, već od građana Srbije. Oni su ti koji su odgovorni za to ko će vladati, samo oni odlučuju o tome u kakvoj će državi i društvu živeti. Niko drugi neće doći da nam uređuje zemlju, moraćemo mi sami.

Problem je u tome što građani uporno odbijaju da postanu svesni moći koju imaju i odgovornosti koja uz tu moć ide. Zato tako lako pristaju na svaku ideološku agendu koju im vlast nameni. Marksizam? Može! Pravoslavlje? Nema problema! Komunizam? Davaj! Nacionalizam? Što da ne? Partija? Evo prijave za članstvo! Crkva? Gospodu se pomolimo, Gospode pomiluj.

U stvarnosti žive u Evropi 21. veka, ali se u duhu nalaze u maloazijskom gradu, u epohi pre Hrista. I ne žele da ih neke tamo direktorke koje se pridržavaju zakona kao pijan plota bude iz tog slatkog sna.

(zurnal.info)