U novosadskom lokalu Crni ovan okupljaju se empatični ljudi koji se bore za pravednije društvo i protiv diskriminacije svih vrsta koje je savremeni čovek u ovih 200.000 godina uspeo da stvori.

Organizuju se tribine, promocije bendova i humanitarne večeri. I ne samo to, ovde se nabavljaju najnoviji fanzini i muzički uradci pank i HC bendova, razna odeća, među kojima izdvajam majice sa natpisom, “Dođoši welcome”.

Može da se donira svoji skromni novčani doprinos za bolesne sugrađane koje lečimo i SMS porukama, za azile koji se brinu o psima, za organizacije koje pomažu migrantima, pa čak i za anarhiste koji trule po svetskim kazamatima.

Ipak, postoji jedan problem. Vlasnik, osoblje i gosti ovog lokala su antifašisti! I eto ti ga sad. U društvu čiji su preci pobedili fašizam, koje je imalo Koču Popovića i Savu Kovačevića, u državi koja bez partizana verovatno ne bi postojala, to je izgleda najveće krivoverje.

Biti u januaru 2023. godine u Novom Sadu antifašista gore je izgleda nego biti terorista od majke Hrvatice i oca Albanca.

Mladi fašistički jurišnici napali su ih četiri puta u skoro godinu dana. Četiri razbijanja lokala od kojih je ovaj poslednji bio najgori, jer su trojica fašista bili naoružani nožem, bokserom, palicom i pozor (na hrvatskom; pazi), mačetom! Dvojica regruta su još čekala u rezervi, da valjda dovše posao.

Sećam se i da su naši državni službenici u jednom ranijih napada na Ovan, kroz “šalu” savetovali traumatizovane žrtve kako je bolje da nose majice sa hrvatskom zastavom, nego antifašistička obeležja. Nema boljeg opisa trenutnog beznađa od ovog saveta.

Kada se između redova saznalo da je u jednom od tih napada učestvovao i junoša visokopozicioniranog službenika iz Beograda, nije se moralo ni tragati za epilogom.

Sva četiri puta tužilaštvo ove države nije uspelo da dobaci dalje od toga kako je ovo obična kafanska čarka veselih, ah možda i pijanih mladića, kojima su malo “popustile kočnice”. Naravno, niti jedan slučaj do sada nije rešen.

U gradu koji se diči svojom tolerancijom, multietničnošću, pa ako hoćete i kulturom, sa sve evopskim tronom. Svega toga je moje drugarice i drugovi ovde ostalo u tragovima. Jedan od njih je Crni ovan i Bojan Šovljanski. Što kažu, “znam čoveka” i znam da neće odustati.

Posle nekog od bezbrojnih napada, iz potpune nemoći i izazavanog srama zbog toga, pitao sam ga kako mu se više nije sve smučilo i što ne ode odavde. Kratko je dobacio iza točilice: “Nema šanse”.

Ako se Crni ovan ugasi, ukopniće i jedna od poslednjih prilika da Novi Sad jednog dana postane ono čime voli da se pretenciozno hvali pred onima koji ga dovoljno ne poznaju. Ako se Šolji nešto desi, onda nam više zaista nema pomoći. Ne pričajmo ništa. Samo zaćutimo.

Pozivam ljude da pronađu u sebi trunku nečega što se pravdom zvalo i neka barem ovo poslednje, četvrto “nasilničko ponašanje”, prekvafikuju u krivično delo izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. Jer to i jeste. Za početak.

(Danas)