Javnost Srbije je konsternirana, par dana pa će sve uobičajeno pasti u bezdan zaborava, onim što se desilo u srednjoj školi u Trsteniku.

Ispod profesorke koja je sedela za stolom, jedan đak je u dosluhu s drugima s leđa izvukao stolicu pa je profesorka pala na pod uz njihov grohotan smeh. Sve to snimili su i objavili na društvenim mrežama, što je uznemirilo javnost. O tome da je time ponižena i povređena profesorka, da i ne govorimo.

Nakon burne reakcije javnosti Nastavničko veće škole donelo je odluku o isključenju iz škole dva đaka, aktera preružnog i nimalo bezopasnog incidenta. Treći se sam ispisao.

I šta ćemo sad?

Nekoliko dana se malograđanski uobičajeno zgražavati i pozerski moralizirati, kaznom zadovoljiti ili ne, i teraj dalje.
Druga stvar bi bila, kad bi… kad bi šta? Kad bi povređena i ponižena profesorka recimo nakon svega smogla snage (i hrabrosti!) da se javno oglasi, pozove javnost da se ne bavi pozerskim moralisanjem, pa predložila Nastavničkom veću zamenu isključenja iz škole strogim ukorom, ma šta to (ne)značilo, kao dovoljnom kaznom. I da – o jeresi – maloletne vinovnike preglupe zabave pozove na sok i s njima o svemu otvoreno porazgovara. Ono ukazujući im da ju je njihov postupak ljudski povredio, zaboleo i razočarao, da im tako šta ne priliči, da ne priliči nikom i tome slično.

Takav njen hipotetički potez – verovatno neuobičajen za naše okoštalo rešavanje problema lomljenjem preko kolena i pribegavanje liniji manjeg otpora – bez sumnje bi izazvao nezadovoljstvo pozerskih moralista, koji ne ulazeći u suštinu problema traže preke sudove, e da bi umirili svoju je l’ da pravedničku savest. Ako bi takvi zagraktali, nek grakću, nečim neočekivanim, nečin izvan šablona ih treba prodrmati i uznemiriti. Možda bi o sijaset problema i skandala koji su naša stvarnost bar malo počeli odgovornije promišljati i reagovati.

Takvo hipotetičko oglašavanje profesorke bila bi zgodna prilika da javnosti podastre istinu o društvu i prosveti u njemu. O tome da je društvo ogrezlo u nasilju, da su devalvirane sve vrednosti, da caruju kriminal i laži na sve strane, da je prosveta ponižena i dobrim delom zatrovana falš školskim programima (društveni predmeti), da dosta dece dolazi iz razorenih porodica, da se na to malo ko osvrće i sablažnjava, a sva ta patologija dakako ne mimoilazi prosvetu – decu, đake, vaspitače, učitelje, profesore, roditelje. Društvena propalost ovde je normalizovana, a tobože se moralno zgražavamo zbog maloletničkog nasilja u školama koje se, vidimo, preliva i na nastavno osoblje. Slučaj u Trsteniku nije ni prvi, verovatno ni poslednji.

Problem se ne može rešiti zgražavanjem od slučaja do slučaja i pribegavanjem liniji manjeg otpora strogoćom lomeći stvari preko kolena. Na izgubljenoj(im) generaciji(ama) – našoj slici i prilici iz poslednjih više decenija – licemerno je oštriti moralne norme površnim rešenjima.

Neuobičajenim hipotetičkim obraćanjem javnosti i ličnim postupkom profesorka bi iznenadila javnost, a njen postupak bio bi mnogo učinkovitije od izbacivanja đaka iz škole – to ih po pravilu vodi ka sukubu sa društvom i najčešće padu u mnogo ozbiljniju delikvenciju. Kad bi prestupnike koji su je povredili pozvala na razgovor, taman joj se i ne odazvali (je l’ to pretenciozno i nepristojno očekivati od pedagoga koji je bio izložen poniženju?), za naše prilike pokazala bi verovatno retku reakciju. To naravno nije lako. Ipak, radi se o deci koja stasavaju u nesređenim prilikama zapuštenog društva. Uostalom, u ovakvom društvu šta im se pruža za uzore? Većini se ne pruža ni lepo detinjstvo, ni izgledna pristojna budućnost.

Isključenje iz škole i javno prikivanje na stub srama zadovoljiće licemere, ali se time problem nasilja u školi, ni prestupnika o kojima je ovde reč, ne rešava.

Navedenim hipotetičkim istupanjem profesorka bi za razumne ljude u moru licemerja postala moralni uzor. Uprla bi prst u prave uzroke problema, koji u i oko škola u izopačenom sistemu u kojem deca stasavaju postaju sve veći. Pokazala bi vrline istinskog pedagoga i uzdigla se iznad hipokrizije u kojoj grcamo.

Ako je od povređene i ponižene profesorke iz Trstenika pretenciozno i nepristojno očekivati takvu reakciju, je li pretenciozno i nepristojno očekivati od prosvetnih strukovnih udruženja i sindikata da se malo pomere sa opravdanih zahteva za poboljšanje materijalnog položaja i ozbiljnije se zabave i ovim problemima, koje dakako ne mogu sami rešiti? U ambijentu što straha od javnog oglašavanja, što sveopšte apatije, valjda su prosvetari po definiciji ipak najpozvaniji da govore jezikom pune istine. Ili će se društvo i dalje konsternirati od jednog do drugog slučaja školskog nasilja a probleme i dalje rešavati što ‘no se kaže preko kolena, uz, razume se, malo efekta.

(Autonomija)