„Za nas su patnje svih žrtava, a prvenstveno žrtava zločina počinjenih u naše ime jednako vredne, i ovo je čin odavanja priznanja, saosećanja, i solidarnosti sa porodicama i žrtvama zatočenih, mučenih i silovanih Vukovaraca“, rekla je danas Staša Zajović ispred Žena u crnom.

„Žene u crnom“ su današnjim performansom postavile memorijalnu tablu na logor u Stajićevu u kojem je u zimu 1991. godine bilo zatočeno i mučeno više od 1200 osoba iz Vukovara.

“Jedan od najozloglašenijih logora u Srbiji nakon pada Vukovara bio je logor u Stajićevu. Ovde su prisilno proterani civili hrvatske nacionalnosti. Mi smatramo da je ovo jedan od gnusnijih zločina za koji niko nije odgovarao i nije bio kažnjen. Ovo je, takođe, čin vršenja pritiska na državu Srbiju da konačno pred pravosudnim organima pokrene postupke za zločine kažnjive po Ženevskoj konvenciji. Osim toga i u optužnici Slobodana Miloševića uključeni su i logori za Hrvate tokom 1991. i 1992. godine. Zahvaljujući Udruzi Vukovar 91 imamo imena 50 ljudi koji su bili zapovednici i komandanti, a niko nije odgovarao što dokazuje taj kontinuum”, kaže Zajović.

Sramno je, po njeniom rečima, da zahtevi porodica i logoraša Stajićeva, Begejaca i drugih logora nikada nisu uslišeni. Ona podseća i da je postojalo više inicijativa protiv kojih su organizovani veoma brutalni protesti.

„Mislim da je ovo nekakav naš doprinos toj borbi protiv poricanja zločina počinjenih u naše ime. Takođe, u pitanju je i čin solidarnosti jer je maja 2008. godine pokrenuta sudska tužba. Tada je zamenik tužilaštva za ratne zločine, Bruno Vekarić, obećao da će sve istražne radnje biti pokrenute. Od tada pa do sada mi samo znamo da je taj predmet u pretkrivičnoj fazi, pa možemo ovom prilikom da pitamo šta je sa tim predmetom. Da li će ikada biti odmaknuto od te pretkrivične faze. Takođe, ta činjenica da postoji toliko premanentno, snažno, protivljenje i negiranje postojanja logora za hrvatske civile i zatvorenike govori i da je ovaj režim direktan nastavak režima devedesetih i da postoji snažna spona ideologija između sadašnjeg i bivšeg režima. To je zapravo isti režim“, ukazala je Zajović.

Dodala je da ovde nije reč samo o kontinuitetu nekažnjivosti nego i o poziciji brisanja prošlosti i poricanja onoga što se desilo. Stavljanja tačke na odgovornost. Osim toga, podsetila je Zajović, bili su i neki razgovori između dve države. Jedan od njih bio je i razgovor između tadašnje predsednice Hrvatske, Kolinde Grabar Kitarović i Aleksandra Vučića 2017. Godine. U Dubrovniku. Oni su rekli tada da će porodicama i logorašima biti dozvoljeno da obiđu ovaj logor. Više je nego jasno da država Srbija korišti i patnje, ne samo svojih, nego i drugih za razne vrste političkih obračuna, marketinških trikova.

Kontinuum ratno-profiterskog i mafijaškog lanca ubijanja ljudi

Logor Stajićevo formiran je 20. novembra 1991. u istoimenom zrenjaninskom selu na ekonomiji Livade. Praksa iskorištavanja, mučenja i ubijanja suvišnih ljudi je na putu Zrenjanin-Beograd vidljiva je na samo nekoliko kilometara udaljenosti. Nemoguće je ne napraviti paralelu dva skrivena logora, prvo ovoga u Stajićevu, a potom i radnog logora u kom su bili radnici iz Kine i Vijetnama zaposleni na izgradnji fabrike Linglong.

„To je isti mehanizam. Grad Vukovar je varvarski uništen i postao je simbol varvarskog uništavanja ne samo u XX veku. U slučaju Stajićeva u pitanju su ljudi Hrvatske nacionalnosti, a sada su drugi ljudi suvišni. To je ta ideologija logora, čak i ideologija onoga što se doživljavalo u holokaustu. Na snazi je isti moralni poredak, potpuna emotivna besćutnost i na snazi je taj, potpuno isti, ratno-profiterski, mafijaški lanac ubijanja ljudi. Kontinuum ubijanja u ratu i kontinuum ubijanja nakon rata – to je zapravo jedna ista praksa. Ko ne povezuje siromaštvo ljudi svuda na ovom prostoru, ko ne povezuje saradnju sa profiterima, pljačku pa legalizovanje bogatstva, taj zaista ili je naivan ili se radi o ljudima koji nemaju jasne moralne i političke nazore“, istakla je ona.

Zajović kaže i da život ima rodnu, klasno-socijalnu, kulturno-rasnu dimenziju:

„Nije isti život neke djevojčice u Vijetnamu i Nepalu kao u Norveškoj. Nema svaka boja kože istu vrednost. Neka je superiornija. Sve je to u osnovi fašizam. Ako se u osnovi biološke nejednakosti izgrađuju stalno društvene nejednakosti i ukoliko na osnovu toga neko ima manju društveno-ekonomsku moć, tu je jasno da se radi o ideologiji i praksi fašizma. Neko može to da naziva raznim imenima, ja to nazivam fašizam. Zato je ovo danas antifašistički čin. Ovo je mala i skromna akcija, takozvani mobilni memorijal, koji mi poklanjamo. Izlagaćemo ga na mnogim mestima u budućnosti. Ovo je jako važan čin antifašističke solidarnosti.“

Ivana Gordić Perc Autonomija