U eseju “Pesnik protiv spomenika” Radomir Konstantinović piše kako je u školi instinktivno izbegavao, pa čak i mrzeo, mladalački obesno prezirao pesnike čije biografije je morao da nauči napamet i čije pesme je morao da recituje za ocenu, kao žrtva školskog nasilja. Piše i kako Majakovskog nije mogao da čita dok je slovio za neprikosnovenog pesnika, čitao ga je tek kasnije, kad je slava pesnika Oktobra počela već malo da se troši. Trebalo mu je mnogo vremena i truda da prevaziđe otpor prema nametnutim veličinama, pa da otkrije pravo lice Laze Lazarevića i Radoja Domanovića. Međutim, uzalud je nastojao da neke svoje prijatelje, neliterate, zainteresuje za ove pisce. “Za njih su oni spomenici, nametnuto štivo, tabu-ličnosti i fetiš-tekstovi, s kojima neće da imaju više ikakvog posla”, zaključuje Konstantinović.

Nisu samo Lazarević i Domanović tada, krajem pedesetih godina XX veka, bili izgubljeni za čitaoce. Konstantinović kaže i da generacija koja je za vreme Drugog svetskog rata ulazila u poeziju ne želi da ima bilo šta sa Njegošem i narodnom poezijom. Bilo je to vreme svetosavske “kulture” i kvislinškog ministra prosvete Velibora Jonića koji je zauvek ogadio tadašnjim mladim čitaocima i epsku pesmu i Njegošev deseterac. Nije problem samo u ideološkoj ravni, već je stvar malo komplikovanija.

Tužna sudbina pesnika-spomenika

Konstantinović podseća da je poezija zajednički posao pesnika i čitaoca koji, kao i svaki ljudski posao, zahteva poverenje i ravnopravnost. Ravnopravan odnos ostavlja prostor za sumnju, podsmeh, negaciju. Kad država pretvori pesnika u spomenik, tu ne može biti ni pomisli o ravnopravnosti, a samim tim nema mesta ni za čitanje, dijalog, razgovor, svađu, polemiku. Pesnik je mrtav, ubijen sopstvenim spomenikom, hiberniran u lektiri, zatučen počastima, slavom, sveopštim društvenim konsenzusom koji ga smatra nedodirljivom veličinom.

“Sa bogom, sa spomenikom, čovek ne govori o svojoj ženi, o svome grobu. Sa spomenicima se ćuti, ili – još češće – od njih se beži. (…) Jadni pesnici-spomenici! Ko bi mogao, ko bi umeo dovoljno da ih žali? Njihova sudbina, tako sjajna na prvi pogled, kobna je sudbina. Nema zvezde koja je mračnija od njihove. Čovek instinktivno okreće glavu od njih”, piše Konstantinović.

Navodi esejista suprotne primere iz francuske kulture, Klodela koji je Viktora Igoa nazvao blesavim i budalom, Monterlana koji se podsmehnuo Rasinu. Mogao je da navede i druge: Voltera koji se svom silinom obrušavao na Rablea, a potom napisao erotsku poemu “Devica Orleanska” o Jovanki Orleanki, rugajući se nacionalnoj svetinji. Mogao je da posegne i za primerima iz drugih kultura, čak i da se vrati na početke evropske književnosti, u antičku Grčku gde je Ksenofan u svojim otrovnim “Rugalicama” mrvio u prah epski svet Homera i Hesioda, a Aristofan se u komedijama podsmevao tragičarima. Ili da se priseti Šekspirovog “Troila i Kreside”, komada u kojem je Ahil “svadljiv kao stara piljarica, naduvenko je i glupak. Gluplji od njega je samo Ajant, velika gomila mesa s ptičjim mozgom”, kako piše Jan Kot. Ili hiljadu sličnih primera iz istorije književnosti i kulture, sa svih meridijana slobodnijeg sveta.

Strah od svetogrđa

Sumnja, podsmeh, ruganje, negiranje pesnika kod nas se tretiraju kao blasfemija, skandalozno svetogrđe, a zapravo koriste pesnicima na koje su usmereni. Kao što reče Konstantinović u jednom drugom eseju, “O poeziji Miloša Crnjanskog, samo napomena”, iz 1970. godine: “Viktoru Igou služi Klodel koji je rekao jednom za njega da je budala, više nego oni koji su se ponašali s njime kao sa spomenikom nacije. Spomenik nacije je, možda, veličanstven, i u tom pogledu on je iznad budale; razlika, je, međutim, u tome što je taj spomenik mrtav a što budala živi”.

Za razliku od francuske i drugih velikih kultura koje ne priznaju tabue i slobodne se odnose prema sopstvenim klasicima, kod nas je situacija porazna, što Konstantinović konstatuje u onom prvom eseju iz 1959. godine: “Naša nevolja je što imamo spomenike a nemamo te gnevne mlade ljude, nasušne kao hleb i so. Bolujemo od kompleksa veličine, od straha da ne učinimo svetogrđe. Da li je to zato što smo još nerazvijena sredina, što se bojimo da ne izgubimo i ono što imamo?”

Tabui, totemi i idoli

Poslednja hajka na Andreja Nikolaidisa pokazuje da su se za protekle 63 godine stvari promenile – na gore. Ne samo da i dalje bolujemo od kompleksa veličine i živimo u strahu od svetogrđa, već su ti kompleksi i zebnje postali zvanična kulturna politika. Bila je dovoljna jedna jedina rečenica o Andriću i Njegošu da pokrene masovnu histeriju na društvenim mrežama koja se ubrzo prelila u Ministarstvo kulture Crne Gore. Ne zna se šta je grđe, da li prva verzija odgovora Maše Vlaović koju je objavio list “Dan” ili ministarkino objavljivanje originalnih odgovora koji su, navodno, pogrešno interpretirani.

Ministarka kulture je uspela da u ciglo tri rečenice obznani urbi et orbi da pojma nema ni o književnosti, ni o kulturi: “Ministarstvo kulture i medija očekuje od svakog djelatnika u kulturi da bude svjesno uloge koja mu u društvu pripada i činjenice da korišćenje ovih sloboda povlači za sobom dužnosti i odgovornosti. Ovom prilikom ukazujemo da Ministarstvo kulture i medija neće sarađivati i davati dodatni prostor onima čiji govor vodi podjelama, ekstremizmu i dodatnom zaoštravanju odnosa u društvu. Posebno naglašavamo da ćemo u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima preduzeti sve mjere i radnje u cilju zaštite državnog, kulturnog i nacionalnog identiteta Crne Gore, a Petar II Petrović Njegoš je nesumnjivo jedna od najistaknutijih ličnosti naše države”.

Ukratko: nema kulture, nema književnosti, imamo samo tabue, toteme, idole kojima se treba klanjati. A ko god se usudi da kritikuje vlast biće proglašen ekstremistom i narodnim neprijateljem, po uzornom Staljinovom modelu. Poruka je jasna: svoj književni ukus možete da ispoljavate samo između svoja četiri zida. U javnosti je dozvoljeno misliti, govoriti i pisati samo ono što propiše država, kao vrhovni tumač književnosti. Ne bi se kod nas dobro proveli Volter, Klodel, Monterlan, a i Šekspir bi bio smešten tamo gde mu je mesto.

Između male i velike metanije

Najnoviji napadi na Nikolaidisa zatekli su me na odmoru, u međuvremenu su umni ljudi napisali čitav niz sjajnih tekstova u kojima je rečeno sve što treba reći na ovu temu. Ovo je samo mala fusnota raspravi. Ako malo pogledamo iz Konstantinovićeve perspektive, ali i iz perspektive svake slobodne kulture koja ne pati od tabua, videćemo da su i Njegoš i Andrić – mrtvi pisci. Ubili su ih upravo oni koji im se klanjaju, koji ih tretiraju kao bogove, koji im prilaze sa strahopoštovanjem, sa strepnjom i drhtanjem, oni koji ne dozvoljavaju ni zrno sumnje, ironije, podsmeha, negacije. I ne samo Njegoša i Andrića, već i sve druge pisce koji su proglašeni neupitnim nacionalnim veličinama.

Možda ovo zvuči preterano, ali bojim se da je to sušta realnost. Ima li ikoga ko se oseća ravnopravno kad čita Njegoša ili Andrića? Ne samo da nema, već je nezamislivo uopšte pomisliti na ravnopravnost, to deluje kao sumanuta ideja, kao perverzna fantazija i teška blasfemija. Evo, i meni je neprijatno da u istoj rečenici napišem ravnopravnost i imena neupitnih klasika. Toliko smo se navikli da klečimo pred raznoraznim svetinjama, čak i književnim, da nam sama ideja o ravnopravnosti čitaoca i pisca deluje neprirodno i nemoguće.

Nacionalni pisci su uzdignuti u rang bogova u lokalnom nacionalnom panteonu, pretvoreni su u stubove nacije, u oružje za bitku sa onim drugima, u mrtve kumire sa kojima nema razgovora. U prisustvu naših klasika čitalac može da izabere jedan od dva hermeneutička postupka: malu i veliku metaniju, to je opseg senzibiliteta koji mu je dozvoljen. To više nisu pisci, već kumiri; njihova dela nisu književnost, već fetiši. Možda u njihovim delima i ima nečeg živog, ali slabo se kome mili da to proverava. Od spomenika se beži, nema tu živ čovek šta da traži.

Jeretičke knjige ne čitati

S jedne strane ogroman strah kog smo često nesvesni, nekritičko obožavanje svih osveštanih veličina, padanje na kolena, navijački pristup svetinjama, a s druge mržnja i nasilje prema svakome ko se drzne da ospori naše toteme. U tom duševnom i intelektualnom rasponu kreće se najveći deo ovdašnjeg kulturnog i javnog života. Nema osporavanja, negiranja, nasušnog prevrednovanja kanona i tradicije, a ruganje i podsmeh su, kao što vidimo, zabranjeni ministarskim hatišerifom.

Potpuno je svejedno da li neko napiše jednu kritičku rečenicu o nacionalnim svetinjama ili 100.000 rečenica, rezultat je isti: progon ili prećutkivanje. Konstantinović je napisao grandioznu studiju “Biće i jezik” o 113 pesnika, na četiri-pet hiljada šlajfni, pa se skoro cela književna javnost i nadležne institucije prave da to velelepno delo ne postoji. “Knjiga o Zmaju” Laze Kostića skrivana je od čitalaca preko 80 godina, a Đilasova “Legenda o Njegošu” krije se već 70 godina, tačno toliko je prošlo od njenog prvog i jedinog izdanja, da ne nabrajam dalje. Kad su u pitanju dela koja kritički promišljaju osveštane vrednosti, tu se naša kulturna javnost drži stare crkvene devize: Jeretičke knjige ne čitati.

Kad je Nikolaidis napisao inkriminisanu rečenicu, stavljajući Kristin Hersh ispred dvojice pisaca, govoreći o Andrićevim fake smećarskim mudroserijama i Njegoševim kvazifilozofskim masturbacijama – i Njegoš i Andrić su se prenuli iz mrtvila i malo živnuli, jer ih je neko najzad tretirao kao žive ljude, a ne kao spomenike i nacionalne mrtvace. Na svu sreću, poštovaoci njihovog lika i dela na društvenim mrežama i ministarka kulture brzo su se pobrinuli da obojicu vrate tamo gde ih je smestila domaća mudrost, ustrašena i od vlastite senke – u hram državnih i nacionalnih svetinja. Koji neobično podseća na masovnu grobnicu nacionalne književnosti.

(Antena M, Foto: Gradski portal)