Navršava se četvrt veka od dana kada je Ivan Barbalić poslednji put boravio u svom stanu u kojem su živele tri generacije njegove porodice; otišao je sa majkom i sinom na more, u Bašku na Krku, a kada je stigao komšije su mu javile da su pripadnici Srpske radikalne stranke upali u njegov dom. Danas je slučaj Barbalić pred Evropskim sudom u Strazburu, presuda se čeka pune dve godine, Ivan je penzioner, živi u Baškoj, kao i njegov sin koji ima mali privatni biznis. Sve što je stalo u četvrt veka života Barbalića zapravo je svojevrsna slika nove istorije države u kojoj je bezakonje steklo pravo građanstva i pre nego što će u sumanutim, krvavim avanturama posegnuti za tuđom teritorijom, životima, sudbinama.

U stan porodice Barbalić provalili su odmetnici okupljeni oko zločinačke Srpske radikalne stranke, tada vladajuće u opštini Zemun i koalicione partnerke Socijalističke partije Srbije Slobodana Miloševića na državnom nivou.

Razbojništvo je naredio tadašnji gradonačelnik Zemuna Vojislav Šešelj, u nameri da započne etničko čišćenje Zemuna, progon Hrvata koji je još 1992. počeo da realizuje u Vojvodini, za šta je i osuđen pred Haškim tribunalom. Nameravao je i uspeo da ostvari i dvostruku korist – patnju hrvatske porodice i udomljavanje radikalke Ljiljane Mijoković, sekretarice u zemunskom Poslovnom prostoru, nedugo zatim i supruge Ognjena Mihajlovića, urednika u fašističkoj tiskovini Zemunske novine i priređivača njegovih sabranih dela.

Kontinuitet radikalsko-državnog fašizma

Sud je naložio “vraćanje u prvobitno stanje”, odnosno ulazak Barbalića u stan, ali je sudske izvršitelje i policajce koji su “asistirali” sprečila skupina koja je tražila i malo krvi. Predvodili su je bivši i sadašnji predsednik Srbije, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Četvrt veka kasnije izvesno je da Srbija živi kontinuitet vladavine nasilja i bezakonja, ubire plodove monstruoznog angažmana Vojislava Šešelja i Srpske radikalne stranke na frontovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, paralelno sa njim i u parlamentima Srbije i nekadašnje SR Jugoslavije. Od 90 hiljada glasova na prvim višestranačkim izborima, Šešelj se do 1997. izborio za poverenje 1,3 miliona birača. Toliko je formalno zdravih punoletnih stanovnika Srbije glasalo za njega dve godine po okončanju ratova u Hrvatskoj i BiH.

Zašto bismo zaboravili početak: ratni je zločinac kazao u Hrtkovcima 6. maja 1992: “Svi Hrvati koji su napravili grešku treba da odu”. Objašnjavajući pristalicama kako da Hrvate samo doteraju do granice, pa neka idu kud im volja. U interpretaciji patološkog lažova na radnom mestu predsednik Srbije 2007, na promociji jedne od Šešeljevih kupusara, to je zvučalo ovako: “Kažu Vojislav Šešelj je na mitingu rekao kako treba proterivati ili deportovati Hrvate, a kada pogledate šta se zaista dogodilo, videćete da je Vojislav Šešelj samo pokušao da nađe, i to ne u pravom smislu reči, već samo verbalno, kuću, krov nad glavom za mučenike, srpske izbeglice iz Zapadne Slavonije, za desetine hiljada Srba koje su ustaše Franje Tuđmana proterale.”

Ovde je kontinuitet, slučaj Barbalić mogao je da se okonča nakon pada Slobodana Miloševića, ali je  pravno nasilje nastavljeno: opštinski pravobranilac nije odustao od zahteva iz vremena radikalske vlasti da se stan vrati opštini.

Građanski otpor i poraz

Vratimo se u Zemun, usledili su dani nasilja, ali i suprotstavljanje Zemunaca, prijatelja, komšija, običnog nepokorenog građanstva, školskih drugova Ivana Barbalića i aktivista Savez nezavisnih građana Zemuna. “Prvobitno stanje” više nije postojalo, budući da su Šešeljevi (Nikolić-Vučićevi) razbojnici opljačkali sve što bi svedočilo o identitetu ljudi koji su živeli u svom domu – od nameštaja i garderobe, do foto albuma sa uspomenama tri generacije Barbalića i mesa iz zamrzivača.

“Na tri mitinga ispred naše zgrade okupljali su se radikali, među kojima su bili i Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Na skupovima su se okupljali su se moji prijatelji, kolege iz Beogradske banke; bili su tu advokat Nikola Barović, advokatice Biljana Kovačević-Vučo i Milica Litera, Dragan Stojković, aktivista, urednik nezavisne Hronike za Zemun, novinarke i novinari Studija B, Radija B92. Komšije i žitelji Zemuna koji su ustali protiv fašizma na delu, a ono što se dešavalo u Zemunu pod Šešeljevom vlašću uistinu je bio fašizam. U fotokopirnicu mog prijatelja Ljubiše Rankova ubačena je bomba, Šešeljeve pristalice pretile su, potezale pištolje”, podseća se Ivan Barbalić.

Otimačima je, pak, išlo dobro, Ljiljana Mioković, sada Mihajlović, dogurala je do poslanice radikala u parlamentu Srbije, u kojem je u pretprošlom mandantu bila – a šta drugo –  potpredsednica skupštinskog Odbora za ljudska i manjinska prava. Stan Barbalićevih u Ulici Radiča Petrovića prijavila je, ispunjavajući poslaničku obavezu, kao svoju imovinu. Nije odgovarala na pitanja autora ovog teksta o tome kakav je osećaj živeti u tuđem stanu.

Šešelj je danas bogati ratni zločinac (siromašni ratni zločinac je contradictio in adjecto), nije ušao u Skupštinu Srbije na još nezavšenim parlamentarnim izborima, njegovi su se birači priklonili njegovom učeniku – Aleksandar Vučić osvojio je 2.224.948 glasova ili 58,59 odsto u prvom krugu predsedničkih izbora.

Ustavni sud Srbije odbacio je 2019. žalbe Ivana Barbalića na povredu prava na imovinu i pravnu sigurnost; bilo bi neobično i besmisleno bez istinskog apsurda: posle 21 godine Ustavni sud dosudio mu je obeštećenje države od 600 evra, s obzirom na to da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Dragan Stojković, jedan od osnivača Saveza nezavisnih građana Zemuna, kaže da slučaj Barbalić nije samo događaj iz prošlosti, nego i naša realnost. “To je paradigma politike mržnje straha i nasilja čiji eksponenti nisu kažnjeni i spremni su da ponove sve što su činili devedesetih”, kaže Stojković.

On u svojoj knjizi o Zemunu Okupirani grad obrađuje i perod radikalske vlasti.

“Borba za Zemun koja je u jednom trenutku bljesnula i bila mnogim neslobodnim opštinama značajan podstrek, suzbijana je tokom godinama različitim načinima. Što ne znači da danas među građanima Zemuna ne postoje kritičko mišljenje i potreba za novom borbom”, iznosi Stojković optimistički stav u prologu ovog zbornika dokumenata.

Epilog i nepristajanje

Ivan Barbalić čeka presudu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, normalna Srbija ima mnogo manje izgleda da nešto dočeka (ako čeka). Sa distance od četvrt veka može se konstatovati isto ono što smo znali i kada je Ivanu Barbaliću otet stan, da je reč je o eklatantnom primeru fašizma, progonu na nacionalnoj osnovi, zločinačkom kontinuitetu. U najpoznatijem zemunskom razbojništvu učestvovale su patriote radikalske provenijencije, ovlašćene državne ubice i pljačkaši sa frontova, desperadosi koji su bili u službi države ogrezle u zločinima tokom svojih hegemonističkih pohoda.

Nije kasno za pobunu i znak ljudskosti, nepristajanje; Ivan Barbalić kaže da bi mu obeštećenje u materijalnom smislu nešto značilo, ne odustaje, ali, kao da su njegove nade pokopane onog trenutka kada je nakon razbojništva pozvao svoj broj telefona i halalio sve opljačkano, zamolivši samo da mu se vrate fotografije. Nepoznati ženski glas odgovorio mu je da u tom stanu nije bilo nikakvih fotografija.

“Šta god da kažem, a imao bih mnogo toga, bilo bi, čini mi se, tako besmisleno. Ja sam Zemunac, moje društvo i ja nismo nikada prebrojavali krvna zrnca, a bilo je među nama i Nemaca, Mađara, Rusina. Nisam ja pobegao, nisam otišao zato što sam loš”, kaže Barbalić.

Ne drma ga nostalgija, raduje se što društvo misli na njega, a poslednjih godina planira dolazak.

“Ma, nije baš da mi se, nakon toliko godina, srce cepa, pomislim ponekad na Zemun, samo nekoliko puta sam pogledao svoju zgradu preko interneta. Često se čujem s prijateljima, video sam i Kej, ne privlači me, sve su to sada fensi restorani, nema normalne kafane. Ostala je, kažu mi, jedna na zemunskoj pijaci, ima dobru domaću rakiju, ribu, domaća jela. Tu je i jedan stari konobar iz Kajak kluba, pričaju o meni, sećaju se. Više me privlači da sedim negde na ostrvu, u šumarku, da pecam”, kaže Ivan Barbalić.

(Al Jazeera Balkans, foto: Medija centar Beograd)