Šetao se Mujo često po šumama i planinama, i brao pečurke, najčešće vrganje, koje potom suši i teglira, pa onda ih stavlja u skoro sva jela, a ponešto podeli i prijateljima.

Počeo se interesovati za pečurke onomad kada je za rođendan dobio knjigu „Čudesan svijet gljiva“, zagrebačko izdanje, koje je iščitao pažljivo uprkos stranom jeziku.

Oduševljen, znao je prijateljima satima pričati o eukariotskim organizmima, o otrovnicama, micelijumu i raznim legendama koje prate pečurkarstveno preduzetništvo.

U jednom od tih smucanja po vukojebinama, on međutim naleti na medveda.

Znao je sve trikove, ne treba ovu prelepu a opasnu životinju izazivati, gledati je u oči, ali ni bežati. Međutim, ovo nije bio običan medved, već kvir-medved koji Muju ubaci u jazbinu, zatoči ga na neko vreme, igrajući s njim neobične erotske igrice.

I ode medved posle izvesnog vremena već nekim svojim poslom, a Mujo siđe u selo i, za svaki slučaj, poseti lekara.

Lekar nije bio od onih koji poštuju pacijentovu privatnost, konstatovao je samo manje ogrebotine, ali je uskoro ceo kanton znao šta se Muji desilo.

Nakon nekoliko dana, prijatelj Suljo sretne Muju i upita ga: Kako si, bolan, Mujo?

A kako ću bit, ovaj se ne javlja, ni pisma, ni razglednice!

Mujo je, naime, fasovao „stokholmski sindrom“, koji je došao do izražaja zbog toga što se ispostavilo, kroz spiku u jazbini, da on i medved imaju skoro identične poglede na svet.

E sada, zašto ispričah ovu basnovitu priču sa erotskim elementima i rizikovah da me napadne verska policija trudbenika političke korektnosti?

Zato što me Mujo neodoljivo podseća na našu postizbornu opoziciono-kritičku scenu, koja je – kako se čini – dobrim delom, takođe fasovala „stokholmski sindrom“ i svog zlostavljača zavolela – kao što čovek zavoli atomsku bombu – prihvatila ga, smatrajući ga, bar u potencijalu, velikim državnikom sa tonom šestdesetprocentnog legitimiteta, koji će od Srbije, samo što nije, napraviti Kaliforniju.

Zavolela je i život u jazbini u koju nas je strpao, kao i njegove erotske igre sa svima nama.

Možda je tome doprinelo i to što imaju, što se ispostavilo kroz spiku u jazbini, slične svetonazore.

Odjednom, Vučić i nije baš tako užasan kako se mislilo i govorilo do sada, saradnja sa njim je prihvatljiva, jer se zemlja, je li, nalazi pred velikim iskušenjima koje jedino on može da reši.

Njegov izborni uspeh je neupitan, bez obzira na to što je zasnovan na svim bezobzirnim prevarama, podvalama i marifetlucima koje je pogan deo čovečanstva ikada smislio.

On se nalazi na Olimpu, snažan, principijelan i nedodirljiv, kao božemeoprosti Vladimir Putin ili Kim DŽong Un.

Njegovoj autoritarnosti legitimitet daju i oni koji su je najviše kritikovali.

Daju mu za pravo da sam donosi dramatično važne odluke za koje nije ni po čemu nadležan.

Ako neko nije znao šta je bio cilj desetogodišnjeg mahnitog kreiranja kulta ličnosti jednog navijačkog aktiviste, koji se i kao čovek i kao političar formirao u najsmrdljivijem zakucima ovdašnje političke kanalizacije – onda sada ima odgovor na to pitanje.

On je želeo i na kraju uspeo da postane neprikosnoveni gospodar kojem će se klanjati i oni koji ga ne podnose.

Već se sanjaju snovi o tome da će Srbija biti podeljena na ruralnu, nacionalističku i prorusku, i onu proevropsku, na čijem će se čelu nalaziti Vučić.

Međutim, ako čak i donese neke dobre spoljnopolitičke odluke, ne treba se zavaravati da će građani Srbije imati neke preterane vajde od toga.

Naprotiv, te odluke će plaćati još jačim urušavanjem unutrašnje demokratije, još većim razaranjem institucija, legalizovanim kriminalom, obespravljenošću običnih građana, još snažnijim medijskim raspamećivanjima i državom u privatnom vlasništvu jednog čoveka.

Eventualno se može desiti da neko od njegovih dojučerašnjih političkih oponenata dobije kakvu sinekuru ili kakav posao sa državom.

Po receptu kojim je Vučić kupio još onomad deo građanske Srbije koja za njega prilježno, godinama, obavlja prljave poslove.

Nadati je se da neki njegovi oponenti nisu toliko galamili samo da bi sebi podigli cenu u političkoj trgovini sa „velikim tatom“, koji je uvek spreman da iz svoje džinovske vreće podeli pokoji zlatnik.

Opoziciona Srbija nije toliko izgubila na izborima koliko posle njih. Kao da je progutala otrovnu pečurku.

(Danas, Foto: N1)