Francuska je poslednjih meseci bila u ozbiljnoj panici zbog mogućnosti da Mari Le Pen, kandidatkinja ekstremne decnice, dođe na čelo trenutno možda ključne zemlje Evropske unije. Ipak je pobedio Emanuel Makron, aktuelni predsednik ove zemlje, ali ni sa približno dobrim rezultatom kao prilikom osvajanja svog prvog mandata.

Ako je ekstremna desnica mogla da ugrozi ne samo Francusku, nego i celu EU iznutra, šta onda reći za stanje u zemljama Zapadnog Balkana.

Na ovim prostorima na kojima se živi u atmosferi nezavršenih ratova iz devedestih i gde su još sveže traume iz tog doba, populizam i nacionalizam padaju na plodno tle i bujaju kao korov posle kiše. Same političke elite iz pojednih od ovih zemalja su tokom prošlih godina podsticale ovaj trend iz kojeg su nikle ultradesničarske falange koje sada marširaju gradovima regiona slaveći rusku agresiju na Ukrajinu sa simbolom Z na transparentima umesto svastike.

Svi ovi trendovi su se godinama dešavali pred očima Zapada, a da nije mrdnuo prstom da ih zaustavi. Naprotiv, dodvoravali su se pojedinim liderima, da ne bi slučajno otišli na stranu Rusije, koja se već debelo penetrirala na ovim prostorima. I tek kada je ruska agresija na Ukrajinu digla ceo svet na noge, dramatično se postavilo pitanje šta sa zemljama Zapadnog Balkana, koji bi mogao da postane rezervno bojište i to u srcu Evrope, što bi pomoglo Rusiji da se skrene pažnja na drugu stranu od Ukrajine. Odjednom se pojavila ideja da bi sve zemlje ovog regiona trebalo u paketu primiti u EU, kako bi se otrgle od ruskog uticaja. Pritom su zaboravljene, ili nikada nisu do kraja naučene, lekcije iz ne tako davne prošlosti. Pojedine zemlje iz nekadašnjeg istočnog bloka su iz istog razloga u prvoj deceniji ovog veka primljene u EU, a da nisu ispunjavale ni najosnovnije kriterijume samo zato da bi se napravio otklon od Rusije. Te zemlje ni dan danas ne ispunjavaju osnovne kriterijuma u vladavini prava i izgradnji nezavisnih institucija i tako iznutra podrivaju samu Evropsku uniju.

S druge strane, ne tako davno stavljena je rampa Severnoj Makedoniji i Albaniji da otpočnu pregovore, što bi verovatno doprinelo njihovom unutrašnjem uljuđivanju. Srbiji su godinama gledali kroz prste kada su se na njihove oči, umesto napretka na putu ka EU, urušavale vladavina prava, gušile nezavisne institucije i sloboda medija, o korupciji da i ne govorimo, Dodik je u trci sa preponama preskakao sve crvene linije izvlačeći ciglu po ciglu iz temelja Bosne i Hercegovine uz blaže, ili oštrije ukore sa Zapada, za koje on nije previše hajao. U Crnoj Gori su litijaši podstakli srpski nacionalizam i klerikalizam doprinoseći smeni vlasti koja je ovu zemlju dovela na sam prag Evropske unije. I onda čuđenje Zapada otkud takvo bujanje radikalne desnice na ovim prostorima.

I ta ideja o brzom kolektivnom prijemu u EU. Umesto da ih EU na taj način brzinski uljudi, one bi, ovakve kakve su, ubrzale rastakanje ove integracije na čemu već uspešno radi Višegradska grupa. Radikalna desnica nije ni samonikla pojava, niti glavna prepreka na putu ka EU, nego su to oni koji su je stvorili i koji sada, kada je postalo stani-pani, ne znaju kako ovo čudovište da vrate u praistoriju gde mu je i mesto.

Autor je direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada.

(Okruženje, foto: NDNV)