Između koga i čega će građani u stvari birati na predstojećim izborima? Da odmah bude nedvosmisleno jasno – na predstojeće izbore u Srbiji treba izaći, taman po ko zna koji put pristojni građani nažalost morali začepiti nos.

Kriminalno-koruptivno zlo – koje je devedesetih sa svojim političkim očevima brutalno razaralo bivšu državu, a sada – kao i devedesetih – korupcijom, pljačkom i prostaklukom razara Srbiju pijući nam krv na slamku, treba smeniti i jednom za svagda poslati u ropotarnicu istorije kao – ne ponovilo se – pogubnu nacionalnu epizodu. U protivnom, u crnilu u kojem živimo još nam se crnje piše.

Između koga i čega će građani Srbije na predstojećim izborima u stvari birati? Za predsednika Srbije biraće zmeđu Vučića – iako se on, uobičajeno se prenemažući, još femka da li da se kandiduje ili kobajagi ne – i nekog iz galerije (još se ne zna kolike) onih koji će mu biti protivkandidati. Za poslanike u Narodnoj Skupštini i odbornike u gradskoj skupštini Beograda, biraće između stranačkih programa, koji – kao da ih je pisala ista ruka – liče kao jaje jajetu. Ovim ili onim redosledom tu su sveopšti prosperitet Srbije (i Beograda dakako); crvene linije ispod koji se je l’ da ne ide, kao što je neokrnjen državni suverenitet (ne damo Kosovo), zaštita Srba u regionu i gde god imaju problema (ne damo Republiku Srpsku, ne dozvoljavamo ‘zlostavljanje’ Srba i SPC u Crnoj Gori, ne dozvoljavamo ‘zlostavljanje’ Novaka Đokovića); čast i čest bezgrešnoj majci Srpskoj pravoslavnoj crkvi; velike investicije u kapitalnu infrastrukturu; naravno neizostavno unapređenje prosvete, zdravstva i ostalih javnih službi; dakako rešavanje ekoloških problema; beskompromisna borba protiv korupcije i kriminala… Trala-lala-la populistička nadgornjavanja Kurti i Murti.

Bezmalo niko od Kurti i Murti ne spominje kardinalne zablude nacionalne politike koje su civilizacijski srozale Srbiju. Ne spominju se katastrofalne posledice velikodržavne mitomanije, nacionalizam, šovinizam, mržnja prema susedima, suludi ratovi, ratni zločini, razaranja, demografska katastrofa, sveopšta banalizacija. Teška politička boleština iz devedesetih drži se pod tepihom, bazdi i truje nove generacije (naravno, bez generalizacije). Eno ih obeznađene i zatrovane zlom ispod tepiha u huliganskim hordama po stadionima i ulicama gde čuvaju murale ratnih zločinaca i po potrebi vlasti za nju obavljaju prljave poslove. Mnogi govore: dosta više o mračnoj prošlosti, ratovima i smrti, okrenimo se konačno budućnosti i obnovi normalnog života. I bili bi u pravu, da nas neupokojena mračna prošlost ne davi, da nezalečene metastaze zla iz devedesetih i dalje ne drže Srbiju u bolesnom stanju. Bolest i metastaze ne mogu se lečiti bez poštenog suočavanja sa njima, koliko god to bilo neprijatno, što se u Srbiji nije dogodilo.

O nerazrešenim hipotekama mračne prošlosti među izbornim takmacima govore samo marginalizovani Građanski demokratski forum (GDF) i Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV), koja je učešćem u SNS vlasti Novog Sada kod ne malog broja nekadašnjih poštovalaca izgubila verodostojnost. Jedno je sigurno – koliko su ideje i politička moć koje zagovaraju GDF i LSV (šta god ko sada mislio o LSV) daleko od dominantnog uticaja u društvu, toliko je Srbija daleko od izbavljenja iz očajnog stanja. Nerazjašnjena mračna prošlost i njezine hipoteke rodno su mesto bezmalo svih problema Srbije. Ko istinski želi dobrobit Srbiji, mora ući u meritum tog problema, a ne držati ga pod tepihom.

Među ujedinjenom opozicijom – SSP, DS, NS, Pokret slobodnih građana i ostali koji su u toj predizbornoj koaliciji – vodila se što javno, što iza kulisa, borba oko čelnih mesta na izbornim listama. Iako su političarima puna usta o potrebi novih lica i novih ideja, prednost se daje ipak starim kadrovima iz politički jalovih vremena. Kandidat za predsednika Srbije je ipak Miloševićev vojnik Zdravko Ponoš – doduše kud i kamo pristojniji od radikalskog ratnog huškača Aleksandra Vučića s kojim će biti u izbornoj trci – umesto recimo bivšeg guvernera NBS, profesora Ekonomskog fakulteta Dejana Šoškića ili nekog njemu sličnog. Takvi kao nisu dovoljno prepoznati u javnosti, pa zašto služe predizborne kampanje? Na čelu izborne liste za Beograd je vremešni profesor Vladeta Janković – prema čijim godinama se treba odnositi sa poštovanjem – ali se previđa da je za tešku funkciju na čelu devastiranog Beograda potrebna ogromna i fizička i mentalna energija. Izabran je jer je, je l’ da, ugledni intelektualac (jedan od najdoslednijih poštovalaca Koštunice i političkog koštunićizma), umesto da se recimo objedinjeno podrži mladi, makar i politički neiskusniji ali energetski i vizionarski kud i kamo svežiji Dobrica Veselinović iz zeleno-leve koalicije „Moramo“. Nova lica i nove političke vizije ovde su retorička poštapalica, stari kadrovi i znamo kakvi klišei su i dalje na ceni.

Za one koji se kolebaju da li da začepe nos i izađu na izbore, dobronamerna preporuka – začepite nos, izađite na izbore i glasajte za one koji u svojim programima potenciraju prioritetno rešavanje kardinalnih grešaka iz prošlosti iza kojih je ostalo nerešeno teško nasleđe, koje je vodenički kamen oko vrata Srbije. Ne ostavljajmo taj kamen o vratu novim generacijama, zločin je to koje nove generacije nisu zaslužile. Glasajte za mladost i nove ideje, umesto okamenjenih kleronacionalističkih klišea iza kojih ostaju samo porazi, frustracije i beznađe.

(Autonomija, ilustracija: STUPS/karikatura)