Pre nedelju dana hrvatski kolega Anto Tomić napisao je u Jutarnjem listu uzbudljivi izveštaj o otmici hrvatskog državljanina I. V. koja se u suvom centru Zagreba odigrala usred bela dana.

„Oko sedamnaest i trideset bijeli kombi s reklamom električarskog obrta, za kojega će se kasnije ustanoviti da je nekoliko dana ranije ukraden u Velikoj Gorici, zaustavio se na Zelenom valu kod Umjetničkog paviljona, pored muškarca ogrnutog širokim crnim plaštom, sa rupcem oko vrata, uskim hlačama do koljena, bijelim svilenim čarapama i cipelama s mašnom i potpeticom, koji je, nikakvo zlo ne sluteći, pločnikom šetao svog malog čupavog psa. Bočna su vrata kliznula i iznutra su iskočila dvojica krupnih razbojnika sa crnim pletenim maskama preko glava. Zgrabili su muškarca i ubacili ga u kombi, a psića bezdušno šutnuli u park preko ceste. Trenutak kasnije uz škripu kočnica nestali su u modrom zagrebačkom sumraku.“

Zagrebačka policija dignuta je na noge, jer to je bio već drugi takav slučaj u dvadeset i četiri sata. Dan pre u Maksimiru je na sličan način, dok je išao na šišanje u fizerski salon, otet i hrvatski državljanin M. D. Da je reč o međusobno povezanim slučajevima, postalo je jasno kad su žrtve identifikovane kao Gjivo Franov Gundulić zvani Ivan (433) i Marin Marinov Držić zvani Vidra (514), obojica rodom Dubrovničani i po zanimanju pisci knjiga.

Hrvatska policija tapkala je u mraku, raspolažući tek nepouzdanim svedočenjima očevidaca koji su nestale dubrovničke pisce knjiga navodno videli u Srbiji, u ediciji „Deset vekova srpske književnosti“ u izdanju Matice srpske iz Novog Sada. Da iza otmica zaista stoje Srbi, postalo je jasno kad se medijima javio sam vođa bande, stanoviti Aleksandar Vučić, predstavivši se kao „predsednik Republike Srbije“. U pretećoj poruci koju je potpisao, pretenciozno naslovljenoj „Zakon o kulturnom nasleđu Republike Srbije“, nabrojene su stotinu trideset i tri tačke, među kojima i tačka 23., po kojoj se u srpsko kulturno nasleđe računa i „stara i retka bibliotečka građa“, uključujući „izdanja dubrovačke književnosti koja pripadaju i srpskoj i hrvatskoj kulturi, zaključno sa 1867. godinom“.

Otmica Gjiva Gundulića Ivana i Marina Držića Vidre izazvala je neviđenu paniku u hrvatskim književnim krugovima, zamrla je hrvatska kultura, reagovala je i hrvatska ministrica kulture, a besna saopštenja poslale su Matica hrvatska i Hrvatska akademija znanosti i umjetnosti. Ispostavilo se, naime, da su oteti dubrovnički renesansni i barokni pisci knjiga u hijerarhiji hrvatske kulture zauzimali veoma visoka mesta, pa su bez njih dovedeni pod znak pitanja hrvatsko prosvetiteljstvo, klasicizam i ceo ilirski narodni preporod u devetnaestom veku, pa tako i savremena hrvatska književnost uopšte.

I dok je hrvatska policija pokušavala ući u trag Aleksandru Vučiću i njegovoj bandi, desilo se ono čega su se poznavatelji prilika u srpskom i hrvatskom podzemlju najviše pribojavali, i što se desiti jednostavno moralo.

Niti dve nedelje docnije pred novim soliterom u luksuznom kompleksu Beograda na vodi zaustavio se narandžasti Fiat Berlingo sa oznakama lokalne firme za montažu kablovske televizije. Vozač je kroz prozor kola dozvao starijeg stanara N. T. i učtivo ga pitao da li je to Bulevar Vudroa Vilsona broj dvadeset devet. Očevici tvrde da se sve odigralo u deliću sekunde. Pre nego što je nesrećni starac, izrazito mršavi gospodin sa cilindrom i štapom, zinuo da odgovori, iz kola su izašla dvojica muškaraca u narandžastim radnim odelima i ugurala ga u kola, koja su uz škripu kočnica nestala u lavirintu Savskog venca.

Inspektori beogradske policije odmah su se prisetili kako je na sličan način dve godine ranije u šetnji Kalemegdanom nestao i srpski državljanin Milutin Milanković (143), rodom iz Dalja kraj Oseka, po zanimanju srpski naučnik svetskog glasa. Da je reč o međusobno povezanim slučajevima, postalo je jasno kad je stariji gospodin otet u Beogradu na vodi identifikovan kao Nikola Tesla (166), rodom iz Smiljana kraj Gospića, po zanimanju također srpski naučnik svetskog glasa, navodno pronalazač jevtine struje.

Nekoliko dana kasnije hrvatskim i srpskim medijima javio se stanoviti Andrej Plenković, predstavljajući se kao „predsednik hrvatske Vlade“. Kao dokaz da u rukama drže otetog srpskog pronalazača, Plenković je na predstavljanju dizajna hrvatskih kovanica evra medijima pokazao naličje hrvatskih kovanica od pedeset, dvedeset i deset centi sa slikom Nikole Tesle živog i zdravog, mada vidno slabog i uplašenog. „Nikoga nikome nismo oteli“, izjavio je Plenković. „Nikola Tesla se rodio u Smiljanu, a u školu je išao u Karlovcu.“

Otmica Nikole Tesle i Milutina Milankovića izazvala je, dabome, veliku uznemirenost u srpskim naučnim krugovima, zamrla je srpska nauka, budžet za naučnike, istraživače i pronalazače pao je ispod 0,4 odsto bruto društvenog proizvoda, a Narodna banka Srbije poslala je besno saopštenje u kojemu navodi kako otmica Nikole Tesle „predstavlja prisvajanje kulturnog i naučnog nasleđa srpskog naroda„.

Mogućnost da je reč o odmazdi za otmicu dubrovničkih pisaca potakao je pomenuti vođa otmičara Aleksandar Vučić, javno odgovorivši Plenkoviću kako je gospodin Tesla „Amerikanac srpskog porekla, rođen kao Srbin, od oca Srbina i majke Srpkinje, i čija je porodica ubijana i stradala upravo zato što je pripadala srpskom rodu“. Špekulacije je na predstavljanju dizajna hrvatskih evara konačno potvrdio Andrej Plenković, pokazujući kovanicu od dva evra na kojoj su ugravirane reči „O lijepa, o draga, o slatka slobodo“. Iskusni srpski detektivi odmah su, naravno, prepoznali stih iz opusa nestalog Gjiva Gundulića zvanog Ivan, dešifrujući ga kao poruku podrške otetom dubrovničkom piscu knjiga i njegovom kolegi Marinu Držiću Vidri.

Sada je, dakle, izvesno da na beogradskom i zagrebačkom asvaltu divlja novi rat. Nedavni krvavi sukob škaljarskog i kavačkog klana dečja je igra prema otvorenom ratu dva moćna balkanska kulturna i finansijska klana. Policija nemoćno tapka u mraku, a zabrinuta javnost pita se gde se oteti nalaze i da li su uopšte živi. Da li su Držić i Vojnović završili u podrumu neke srpske vikendice, samleveni u ćevape? Da li su Tesla i Milanković završili u nekom hrvatskom koncentracionom logoru, posečeni „srbosekom“?

Mate Laušić, iskusni hrvatski vojni policajac i poznavalac prilika u podzemlju, nema dobre vesti. „U ovakvim situacijama kritična su prva dva dana. Ako se žrtve ne pronađu u prvih četrdeset osam sati, šanse u dobar ishod dramatično padaju“, kaže prekaljeni policajac, upozoravajući na još jedan važan element celog slučaja. „Ni jedni ni drugi otmičari nisu do sad poslali nikakav zahtjev. To nije dobar znak. Meni je žao njihovih obitelji, ne postoji lijep način da se to kaže, ali pitate li mene, Držić, Vojnović, Milanković i Tesla odavno su mrtvi.„

Ako, međutim, i jesu mrtvi, da li su i poslednji? Ko je sledeći? Da li će već sutra, sve po krvožednom Vučićevom Zakonu o kulturnom nasleđu, u ediciji „Deset vekova srpske književnosti“ završiti i Ivo Andrić? Šta ako svirepo Plenkovićevo Nacionalno vijeće za uvođenje eura reši da na kovanicu od pet evra stavi srpskog naučnika svetskog glasa Ruđera Boškovića?

Hrvatski književnici zaključani su u svojim kućama, poznati hrvatski pisac knjiga Miljenko Jergović u strahu od otmičara pobegao je u svetsku književnost, a i sam Anto Tomić zatražio je policijsku zaštitu. Ni srpski naučnici i pronalazači ne izlaze više na ulicu, a priličnu dramu izazvala je nedavna vest da je otet i srpski inovator svetskog glasa Željko Mitrović. Čuveni pronalazač neverovatnih stvari nestao je kao da je u zemlju propao, ali se uskoro ispostavilo da je to Mitrović u površinskom kopu rudnika bakra u Boru u stvari uspešno testirao svoje specijalno odelo za ronjenje kroz Zemljinu koru.

Rat kriminalnih klanova iz Beograda i Zagreba tek je, kako se čini, počeo. Koliko će još hrvatskih pisaca knjiga završiti u srpskim edicijama, a srpskih naučnika na hrvatskim kovanicama, zavisi – kako stvari stoje – samo o tome koliko srpska književnost još uopšte ima vekova, a hrvatska ekonomija novaca.

(Portal Novosti)