Moj trinaesti rođendan, 24. januara 1942. godine, opet smo mogli da idemo u školu.

Malo, po malo smo saznavali istinu. Nekoliko đaka se nikada više nije pojavilo u školi. U Ulici Svetozara Miletića, pedeset metara udaljenoj od naše škole, pobili su, koliko smo mi kao deca shvatili, gotovo sve stanovnike. Ne mogu da se setim ko je i kojim redosledom počeo da govori o svemu tome. Ne znam ni ko mi je prvi ispričao da su mnoge odvodili na dunavsko kupalište Štrand, tamo ih pobili i bacili u rupe, iskopane u zaleđenom Dunavu. Samo nekoliko meseci ranije tamo smo se kupali…“

Ovim rečima se naš poznati pisac Ivan Ivanji seća događaja koji je u rečniku svakog Novosađanina obeležen najstrašnijom rečju – Racija.

Prošlo je tačno osamdeset godina od trodnevnog masakra na ulicama Novog Sada, koji je bio samo niz u celomesečnom masakru po celoj Šajkaškoj oblasti. Krvavi januar 1942. godine, u Južnoj Bačkoj, zauvek je promenio demografsku, istorijsku i kulturološku sliku naših krajeva, jer su pod ledom Dunava i Tise završile čitave porodice, iskorenjene do poslednjeg člana. Pod izgovorom da se traže komunisti i oružje, kojih nije bilo u gradu uopšte, streljani su i masakrirani civili, na pragovima svojih kuća, u kasarnama, na fudbalskim terenima, grobljima i gradskoj plaži.

Trideset godina kasnije podiže se spomenik na Keju, „Porodica“, Jovana Soldatovića. Pola veka od događaja spomenik dobija table sa imenima. Sedamdeset godina kasnije i Miletićeva ulica dobija tablu. Nekoliko godina ranije, na Štrandu niče mermerna kocka sa trojezičnim mementom.

Osamdesetu godišnjicu zainteresovana javnost zatiče u protestima zbog odluke gradskog veća grada Novog Sada da se postavi spomenik svim nevinim žrtvama 1944-1945, gde se na spisku datom javnosti uočavaju mnoga imena zločinaca iz Racije: honvedi, potkazivači, ustaše, doušnici i kolaboracionisti. (Ne)zainteresovana javnost ćuti, misli da imamo važnijih problema. Da se vratimo Ivanjijevim rečima i zapitamo svoju decu šta za njih znači Novosadska racija, kada su, i, da li su nešto o njoj čuli i od koga….

Ivanji tada nije razmišljao o stihovima Jovana Jovanovića Zmaja koje je čitao.

„Bejaste li , braćo moja mlada,

Dal bejaste vi na groblju kada,

Aj na groblju, na golemu?

Ta uvek smo mi na njemu…“

Mi se danas sećamo i pamtimo…

Autorka je profesorka, potpredsednica Saveza antifašista Vojvodine

(Danas, Foto: Grad Novi Sad)