Država Srbija morala je da u proteklih trideset godina prizna sopstvenu odgovornost za zločine počinjene prema Bošnjacima u Sandžaku, da sprovede više suđenja za ratne zločine, da porodicama nestalih prizna status civilnih žrtava rata, da im dodeli reparacije, da zabrani negiranje genocida u Srebrenici i tek onda bi poseta predsednika Republike Aleksandra Vučića zbog porasta međunacionalne mržnje bila dokaz odlučnosti države da se takvo ponašanje iskoreni. Ovako je u pitanju samo još jedna politička predstava, smatraju sagovornici Autonomije.

Komentarišući posetu Vučića Priboju, zbog nekoliko šovinističkih ispada koji su se krajem prošle i početkom ove godine dogodili, od kojih je najteži onaj kada su policajci na slavlju pevali pesmu kojom se veliča genocid u Srebrenici, Semiha Kačar iz Sandžačkog odbora za ljudska prava za Autonomiju kaže da je pravi problem to što se ni ova, kao ni prethodne vlasti posle 2000. godine nisu suočile sa zločinima koji su se u Sandžaku desili tokom devedesetih godina. Kačar podseća da su se tada u Sandžaku dešavale otmice i ubistva, da je bilo paljenja kuća, masovnog progona stanovništva, da su samo retki za to kažnjeni, zbog čega je ne iznenađuje što je u „prvom povoljnom“ trenutku opet buknuo nacionalizam.

„Da ne pominjem šta se desilo u Kukurovićima u februaru 1993. u opštini Priboj, pa otmicu u Sjeverinu, pa ubistvo Rama Berba… sve su to zločini koji nisu adekvatno kažnjeni. Za otmicu u Sjeverinu samo nekoliko njih je kažnjeno i to egzekutori, a nikada se Srbija nije pozabavila  ideolozima zla i mržnje – da ih kazni i da procesuira sve odgovorne za zločine koji su se desili. Porodice ubijenih i otetih u Sjeverinu i dalje traže svoju pravdu, to je bila civilizacijska obaveza države da se na pravi način suoči, da sudi zločincima i da kakvu-takvu satisfakciju pruži porodicama žrtava“, navela je Kačar.

Naša sagovornica ocenjuje da situaciju dodatno otežava to što su vinovnici poslednjeg incidenta policajci.

„Imamo pojavne oblike fašizma, nacionalizam buja i poprima nove oblike homogenizacijom pod firmom Srpskog sveta i bilo je za očekivati da će se, ako ministar policije zagovara koncepte slične devedesetima, to desiti u Priboju i da ova vlast na pravi način nikada neće reagovati. Niti će stvoriti ambijent da se svi građani jednako poštuju i da su jednaki pred zakonom“, istakla je Semiha Kačar.

Mržnju šire državni službenici

Izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo Ivana Žanić za Autonomiju podseća da mnogi od stravičnih događaja iz Sandžaka devedesetih godina nikada nisu doprli do šire javnosti u Srbiji, da odgovorni nisu kažnjeni, a da se Bošnjaci još uvek dobro sećaju policijske torture nad sunarodnicima, kao i brojnih zločina poput otmica putnika u Sjevereinu ili Štrpcima. Kako kaže, nije sigurna da bi država i sada reagovala da se snimci incidenata nisu pojavili u javnosti, a sporno joj je i to što se Vučić u više navrata izjašnjavao o incidentu kao o događaju za koji su odgovorni pojedinci, iako su u pitanju policajci, odnosno državni službenici.

„Oni bi trebalo da sve nas građane Srbije čuvaju, a oni pevaju pesme o genocidu, o događaju u kojem je preko 8.000 ljudi ubijeno. I onda, kada se Bošnjaci sete šta je ta ista policija radila devedesetih godina, normalno je da oni ne mogu da imaju poverenja u tu instituciju Republike Srbije“, navodi Žanić.

Podsetimo, nakon što se u javnosti pojavio snimak na kojem policajci PU Priboj pevaju pesmu kojom se veliča genocid u Srebrenici, nekoliko dana kasnije usledio je i snimak iz Novog Pazara u kojem nepoznati mladići pevaju „Božić je, pucaj na džamije“, a bilo je i grafita podrške ratnom zločincu Ratku Mladiću, zbog čega je Vučić otišao u Priboj u „pokušaju da smiri međunacionalne tenzije“. Tamo je, između ostalog, poručio da će 12 policajaca biti kažnjeno i premešteno iz tog grada.

Semiha Kačar kaže da Vučić stalno pokušava da se predstavi kao mirotvorac, dok „u jednoj ruci nosi benzin, a u drugoj vodu“, te da ne veruje da se išta dešava bez njegovog znanja. Dodaje da samo premeštanje policajaca u druga mesta, bez zaslužene kazne neće značiti ništa, i podseća da iskustvo pokazuje da nema sudskog epiloga ni u jednom slučaju u kom su pripadnici policije ili drugih bezbednosnih službi vršili torturu nad Bošnjacima.

Nagrade umesto kazni

„Čak se dešava da su mnogi unapređeni ili premešteni na bolja mesta, a da se uopšte nisu bavili time što su brutalno kršili ljudska prava i što su kršili sve međunarodne konvencije, posebno kada je nasilje i tortura u pitanju. Šta to znači? Da ti ljudi iz policije nisu u svoje ime vršili brutalnu torturu, već u ime države i za to ih je država i nagrađivala i unapređivala“, upozorava ona.

„Da je Vučiću stvarno stalo da mu svi ljudi budu isti, odmah je trebalo da se preduzmu određene mere, a Vlada Srbije je trebalo da razreši ministra Vulina. Međutim, tu se ništa nije desilo“, napominje Semiha Kačar.

Žanić smatra da je dobro to što su porodice stradalih u Sjeverinu uspele da dođu do Vučića i postave mu pitanje o statusu civilnih žrtava za svoje nestale, na šta je, dodaje, Vučić poručio da će se konsultovati o tom pitanju i verovatno izaći sa nekim predlogom.

„To pitanje mu je postavljeno, što govori u prilog tvrdnji da građani Sandžaka nisu zaboravili šta se dešavalo devedesetih, da su te rane  još uvek sveže. Članovi porodica onih koji su ubijeni nakon izvođenja iz autobusa u Sjeverinu ne znaju gde su njihovi posmrtni ostaci, dakle, velika većina njih se i dalje vodi kao nestale osobe, oni i nemaju status civilne žrtve rata, što je dodatan problem koji je Fond za humanitarno pravo svih ovih godina ukazivao“, rekla je Žanić.

Ona podseća da je našim Krivičnim zakonikom zabranjeno negiranje genocida utvrđenog pravosnažnom presudom Međunarodnog krivičnog suda, ali ne i Haškog tribunala.

„Dakle, vi ne smete da negirate genocid u Kongu, ali do mile volje možete da negirate genocid u Srebrenici zato što to zakonom nije propisano. Da je zakonodavac, odnosno država bila dobronamerna, ona bi izmenila i taj član u zakonu gde bi i genocid koji je utvrđen u presudama Haškog tribunala, ali i Međunarodnog suda pravde, takođe bio kažnjiv. Ovako vi imate gotovo na dnevnom nivou ljude koji su bliski vlasti ili povezani sa vlašću ili su u vlasti, koji negiraju postojanje srebreničkog genocida“, navela je ona, dodajući da se učesnicima u genocidu čak dodeljuju odlikovanja i da su rado viđeni gosti televizija sa nacionalnom frekvencijom.

Žanić zato ocenjuje da je Vučićeva poseta samo ’pauzirala’ incidente, te da je samo pitanje vremena kada će se desiti novi, jer je problem nepostojanje sistemskog rešenja problema.

„Iskreno se nadam da posledice neće biti tako teške kao devedesetih, da neće biti torture, ubistava i ostalog, jer bi to zaista dovelo do mnogo većih posledica i do produbljivanja sukoba“, ističe ona.

Kao dobar korak u pravcu trajnog rešenja Žanić preporučuje bržu reakciju države u sličnim situacijama i neizostavno kažnjavanje odgovornih, kako bi se stavilo do znanja da takvo ponašanje više neće biti tolerisano.

„Da sama država ne negira genocid i da sama ne izbegava svoje međunarodne obaveze, mi ne bismo imali ove incidente“, zaključuje Žanić.  

Kažnjeni samo neposredni izvršioci

U optužnici za otmicu i ubistvo bošnjačkih civila u Sjeverinu, između ostalog, navodi se da su Milan Lukić i pripadnici njegove paravojne formacije ’Osvetnici’, 22. oktobra 1992. godine, iz autobusa koji je saobraćao na relaciji Priboj-Rudo, nakon legitimisanja izveli 17 lica, koja su odveli ispred Motela ’Vilina vlas’, gde su ih uz prisustvo većeg broja građana pretresli, oduzeli lične stvari, da bi ih potom u motelu fizički zlostavljali.

Putnicu Koldžić Mevlidu, jedinu ženu u grupi, izdvojili su od ostalih otetih i odveli u prostoriju u blizini hola, a preostale odveli na obalu reke Drine, gde su nastavili fizički da ih zlostavljaju. Zatim su okrivljeni Lukić Milan, Krsmanović Oliver, Dragičević Dragutin i NN Siniša Kovačević iz automatskog oružja sa udaljenosti od 3-5 metara pucali i ubili oteta lica.

„Nakon toga su njihova tela odvučena do same obale reke Drine, ра su okr. Lukić Milan i okr. Dragutin Dragičević lica koja su preživela počeli ubijati noževima, а zatim leševe bacali u reku, kom događaju је prisustvovao veći brој građana opštine Višegrad“, navedeno je u optužnici.

Za taj zločin, Milan Lukić, Oliver Krsmanović i Dragutin Dragićević su osuđeni na po 20 godina zatvora, dok je Đorđe Šević dobio kaznu od 15 godina.

Dalibor Stupar (Autonomija, naslovna fotografija: Ivor Fuka)

Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.