U moru ne sivila, nego crnila u kojem živimo, u ovogodisnjoj Evropskoj prestonici kulture koju na prestižnoj lokaciji „krasi“ ogroman portret ratnog zločinca Šešelja – simbolu našeg civilizacijskog posrnuća – podsetimo se onog prelepog Novog Sada i njegovog srednjoevropskog duha, koji se uprkos skrajnutosti ne daju raspojasanom prostakluku.

Dovoljno je prošetati najstarijim delovima Novog Sada – recimo Podbarom i Salajkom – pa videti kakve izvorne lepote tamo ima, kakvih biser kuća, iako su mnoge od njih vidno oronule.

Ti delovi Novog Sada, te prelepe kuće – na žalost mnoge neodržavane zbog osiromašenja njihovih vlasnika u sveopštem materijalnom i duhovnom drastičnom propadanju grada poslednjih decenija – svedoče o prohujalom vremenu u kojem se znao građanski red i poredak, u kojem je većina Novosađana govorila po nekoliko jezika, u kojem su kič, prostakluk – pogotovo zli ljudi – bili marginalizovani, a ne da im kao danas ogromni plakati „krase“ – žalosna nam majka na sta smo spali – najprestižnije lokacije u gradu a politički đaci osuđenih zločinaca sede u Gradskoj kući, u magistratu kako bi se reklo, određujući sudbinu ovog danas sve nesređenijeg i duhovno zapustenijeg grada.

Pa ipak, lepota koja je poslednjih decenija u ovom gradu i ovoj državi skrajnuta, pogažena, na kraju će – nadajmo se – spasiti ovaj od novovandala ugroženi i već prilično stradali grad.

Pavle Radić (Autonomija)