Britanski fotograf i istoričar Paul Lowe predstavio je krajem novembra izložbu “Pazi snajper” u Historijskom muzeju Bosne i Hercegovine, a takođe je nekoliko meseci pre toga, sa kolegom Kenetom Morisonom objavio knjigu “Izveštavanje o opsadi Sarajeva”. Paul Lowe je nagrađivani fotograf koji je značajno doprineo dokumentovanju opsade Sarajeva, a čiji su se radovi pojavljivali u magazinima Time, Newsweek, Life, Sunday Times Magazine i Observer. U intervjuu za Autonomiju ispričao je da je fotografijom počeo da se bavi još krajem osamdesetih godina, a u svojoj karijeri pratio je i pad Berlinskog zida i raspad bivših socijalističkih zemalja. Put ga je, kako kaže, prirodno -doveo i u prostore bivše Jugoslavije, gde je prvo pratio šestodnevni rat u Sloveniji, a potom je nastavio da beleži i ratna dešavanja u Hrvatskoj.

“Bosnu sam prvi put posetio turistički, devedesete godine. Još tada su svi govorili da je Sarajevo, ali i sama Bosna, previše multietnička da bi bilo konflikta. Međutim, na leto 1992. godine, to se promenilo – a kada sam čuo o opsadi i napadima na civile, odlučio sam da je Sarajevo sledeći logički korak, nakon Hrvatske i Slovenije”, naveo je Lowe.

On je tada sa kolegom otputovao u Sarajevo, a cilj mu je bio da kroz svoj objektiv prikaže priče o tome kako obični ljudi preživljavaju ekstremnu situaciju u kojoj su se našli. Kako on to opisuje, jedan napredni evropski grad našao se u srednjevekovoj opsadi.

Paul se priseća i razgovora sa svojim kolegama, takođe stranim novinarima i fotografima, koji su govorili: “Ako se ovo Sarajevu može desiti, može se desiti bilo gde”.

“Sarajevo je bilo puno civilizovanih, obrazovanih, veoma evropski orijentisanih ljudi – imali smo mnogo toga zajedničkog. Naivno, mnogo nas stranih novinara je mislilo da ako uradimo priču o opsadi, ako proširimo istinu i budemo dovoljno glasni, svet će saznati šta se dešava i reagovaće, jer je to očito bio akt agresije protiv civila. Nadali smo se da će se desiti intervencija i da će se rat završiti brže. Nažalost, to se nije desilo veoma dugo”, napominje Lowe.

Nakon prvog dolaska, vratio se godinu dana kasnije. Kako kaže, poput drugih stranih novinara, postepeno je nastavio sve češće da se vraća. Povod su bile snažne i emotivne priče koje su ga svaki put dočekale u Sarajevu.

“Zatim sam napravio poveliki projekat o svakodnevnom životu Sarajlija i kako preživljavaju opsadu. Sa druge strane, radio sam dosta i o kulturnoj sceni, jer sam primetio da su umetnost, pozorište, muzika i kultura centralne toj muci. Kad god radim priču uvek razmišljam o tome šta je ono šta ovu priču čini posebnom. U Sarajevu je to bio taj duh, ali i ta ideja da se to može desiti svima”, istakao je Lowe. 

Mada je radio i na prvoj liniji fronta, ono šta mu je bilo jedinstveno u dokumentovanju opsade bio je način na koji se ljudi suočavaju sa svakodnevnicom.

“Neverovatno teška situacija, a oni su i dalje imali kulturu, humor, civilizaciju – sve te strategije kako da prežive, uprkos hororu kroz koji prolaze svaki dan. Jedinstveni su bili ti kreativni načine da prežive, fizički ali i psihološki”, priseća se on.

Hteli su samo da budu deo života u gradu

Aleja snajpera je fraza koja se razvila tokom rata, kako bi opisala zonu oko ulice Zmaja od Bosne i Bulevara Meše Selimovića, gde su civili bili izloženi konstantnim napadima snajperista. Upravo je tamo, tokom opsade, stradao i sedmogodišnji Nermin Divović, a na godišnjicu njegove smrti otvorena je multimedijalna izložba “Pazi, snajper!” na kojoj je radio Lowe i o kojoj je Autonomija već pisala.

“Bilo mi je neverovatno što su ljudi rizikovali živote, samo kako bi došli sa jednog kraja grada do centra, a jako često su to radili samo jer su hteli da budu deo života u gradu. Pored toga, sama ideja da bi neko targetirao civile kroz nišan snajpera je toliko brutalna i užasavajuća – na kraju, mnogim ljudima je to postao i simbol agresije”, naveo je Lowe.

Ideju za 3D model “Aleje snajpera” koja je i glavni deo ove izložbe, dobio je kroz rad sa dva mlada arhitekta koji su pravili 3D digitalne modele tih zgrada. Sam rad na izložbi trajao je dve do tri godine, a Lowe kaže da se trudio da kroz izložbu prikaže činjenice ali i više umetničkih interpretacija same aleje.

“Tako smo spojili različite elemente, od istraživanja, raznovrsnih umetničkih instalacija, fotografija – sa time da je glavni deo 3D odštampan model Aleje snajpera, koji je dva i po metara kvadratnih. Taj model je značajan jer pruža posetiocima perspektivu o tome kako je to izgledalo. Možete čučnuti iza zgrade gde su bili snajperi i shvatiti koliko je taj prostor bio otvoren, a koliko su civili bili ranjivi”, objašnjava on.

Tragedija sedmogodišnjeg Nermina koji je poginuo 1994. godine je bila takođe važan deo izložbe. Lowe napominje da su Nerminov život i smrt prikazani i kao stalna postavka u Historijskom muzeju, što je njegovom kolegi dalo inspiraciju da napravi instalaciju pod nazivom “A life measured”, koja je takođe predstavljena na izložbi.

“Mog kolegu je veoma pogodila Nerminova dukserica koja je izložena kao deo stalne postavke u Historijskom muzeju. On je zato napravio instalaciju “A life measured” koja prikazuje sedam dukserica: od veličine malog deteta, do sedmogodišnjaka”, kazao je on.

Bilo je važno prikazati etička i moralna pitanja sa kojima su se novinari suočavali

Knjiga “Izveštavanje o opsadi Sarajeva” koju je Lowe napisao sa kolegom Kenetom Morisonom, detaljno prikazuje kako je izgledalo izveštavanje za vreme opsade, a govori i o ulozi koju su novinari imali u tom periodu.

Kako Lowe objašnjava, njegov koautor i on su smatrali da je važno prikazati etička i moralna pitanja sa kojima su se novinari suočavali. On naglašava da je priča važna ne samo zbog opsade Sarajeva – već i za samo novinarstvo.

On ističe da je rad lokalnih novinara veoma važan, ali da oni često, pogotovo u kontekstu opsade, nemaju direktnu vezu sa svetskim medijima, pa priča mnogo teže stigne do šire javnosti. Sa druge strane, strani novinari su u tom periodu imali resurse poput telefona, većih ekipa, producenata, armiranih vozila, ali i infrastrukturu koja im je znatno olakšavala posao.

“Uloga stranih novinara je bila zato jako važna, mada smo se nadali intervenciji koje nije bilo, ipak, možemo reći da smo izveštavanjem o ovim stravičnim slučajevima možda prevenirali neke stravičnije”, smatra on.

Opsada Sarajeva je, kako napominje, došla u vreme kada je i samo novinarstvo doživljavalo transformaciju.

“Novinarstvo se tada već menjalo, pod uticajem ekonomskih i tehnoloških promena. Bio je to prelazak iz analognog u digitalno vreme, koji je značio i prelazak iz ratova koji se vode na prvim linijama sa definisanom vojskom, do tih fluidnih konflikata gde su prvi redovi veoma nejasni”, ukazao je Lowe.

Etnički nacionalizam je ovde utemeljen skoro u kamenu

Paul Lowe danas živi na relaciji London-Sarajevo. Tokom opsade, zaljubio se u ženu iz Sarajeva sa kojom danas živi i ima porodicu. Osim porodice, za Sarajevo ga veže i mnogo posla, istraživanja, ali i način razmišljanja.

“U bosanskom društvu danas ima mnogo problema: politička situacija, odnosi između etniciteta i ekonomska situacija. Ali, na svakodnevnom planu, Sarajevo je veoma prijatno mesto za život. Mogu da planinarim, skijam, mogu svuda peške da idem. Kada šetate ulicama, istorija je veoma prisutna svuda, a meni kao istoričaru to mnogo znači. Za nas je to prirodno mesto da nazovemo domom, beskrajno fascinantno i interesantno”, kaže sagovornik Autonomije.

Mada je ratna retorika prisutna u javnom govoru, Lowe napominje da je u Bosni, naspram drugih postkonfliktnih zemalja, u proteklih 30 godina relativno mirno. Ipak, smatra da je Bosna i Herecegovina i dalje zatočena u limbu kakav mu je Dejton “namestio”.

“Etnički nacionalizam je ovde utemeljen skoro u kamenu.  Ako želite da budete politički akter i ako želite da zaradite novac od toga, što nažalost većina radi, promovisanje nacionalističke agende je način na koji možete zadržati moć, uticaj i novac – jer ima mnogo korupcije. Politički sistem ovde ne dozvoljava na lak način prostor za neetničke veze koje bi mogle da zbliže ljude na osnovu drugih pitanja. Iako je demokratija, ima puno ograničenja. Socijalna i demokratska pitanja ovde teško nalaze svoj prostor”, istakao je Lowe.

Ipak, smatra da su niti koje spajaju ljude iz Beograda, Zagreba, Ljubljane i Sarajeva mnogo snažnije od nacionalističkih ideologija.

“Na kraju dana te nacionalističke ideologije se koriste na isti način kao i u toku rata: kao zavesa da sakrije ono šta se zaista dešava, a to je korupcija i uzimanje mnogo novca. Taj ciklus mora da se slomi, a mislim da su mladi ti koji će to uraditi. Ipak, oni moraju da dobiju prostor i alate da to povežu i da izazovu te ukorenjene političke narative”, poručio je Paul Lowe.

Sanja Kosović (Autonomija)

Naslovna fotografija: Justin McKie/ustupljeno Autonomiji

Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.