Zašto relativno povećanje broja naučnica u ukupnoj populaciji nije praćeno povećanjem broja žena u Akademiji?

Da li se odgovor krije u nedovoljno kvalitetnim doprinosima srpskoj nauci i kulturi, dakle, objektivnom kriterijumu, ili je za to zaslužna rigidna patrijarhalna ideologija?

Podsetimo: društvena norma je znatno kasnije dozvolila obrazovanje žena; osnivanjem prve Više ženske škole 1863. u Beogradu, izgrađivala se ženska elita, a 1905. sa otvaranjem Prve ženske gimnazije broj studentkinja je rastao zajedno sa onima koje su uspele da ostvare najviše ambicije i steknu doktorske titule.

Iako se u svetu i Srbiji broj naučnica u raznim disciplinama gradacijski povećavao, jedna stvar je ostala ista: „hijerarhijska diskriminacija“ ili mali broj žena na najvišim pozicijama neke institucije.

Procenat žena u nacionalnim akademijama nauka i umetnosti je anahrono mali bilo da je reč o tri razvijene evropske zemlje koje su prve imale vrhunske naučne institucije (Engleska, Francuska i Nemačka), bilo da je reč o zemljama u razvoju iz našeg neposrednog susedstva (Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija).

Ono što se manje zna je sledeće: u 19. veku Srbija se upravo zbog uključivanja žena u svoja učena društva izdvojila iznad razvijenih zemalja!

U svoje nacionalne akademije Engleska i Nemačka su prve žene primile sredinom 20. veka, a Francuska će kasniti za Srbijom skoro sto godina jer je prvoj ženi otvorila vrata svoje akademije krajem 20. veka.

Ali, avaj!

Ovaj prvobitno uspostavljen emancipatorski ideal Srbija je brzo giljotinirala.

U vreme proboja visoko obrazovanih žena vraćeno je vekovima staro patrijarhalno pravilo o rodnim ulogama, da ženskoj glavi nije mesto među muškim – u akademiji nauka.

Narednih pet decenija članice nisu primane.

Da li je moguće da u 50 godina nijedna žena nije zaslužila prijem u SANU?

Pogledajmo kako su se ponašali neki predsednici i neki akademici te institucije, od kojih su pojedini bili članovi vlade, diplomate, univerzitetski profesori i istoričari, književnici…

Stavovi onih koji treba da glasaju za prijem otkrivaju potencijalno ideološke razloge.

Predsednik Akademije, Stojan Novaković, omalovažavao je kraljicu Nataliju i zvao je „ženturača“, a književne ambicije svoje supruge Jelene nije podržao, očekujući da ispuni dužnosti majke i domaćice.

Član Akademije, diplomata i pisac, Jovan Dučić, pisao je kako za njega književnice ne postoje, umnost stvaralaštva i žene su oksimoron.

Početkom 20. veka, univerzitetski profesor, Tihomir Đorđević, na javnom predavanju je izjavio kako se boji da će se žene, ako dobiju mogućnost da rade sve poslove kao i muškarci, pretvoriti u muškarce i da će svet ostati bez žena.

Tada su mu žene odgovorile: „Ne bojte se, gospodine profesore! Žene žele da kulturni muškarci prije svega izmjene sav svoj dosadanji nekulturni i brutalni odnošaj spram nas žena… Sav muški uzgoj treba da od najmlađih dana okrene drukče, sa novim shvaćanjem i poštovanjem žena…“

Slobodan Jovanović, predsednik Akademije (1928-1931), definisan je kao ženomrzac.

Ako oni koji odlučuju imaju ovakve stereotipe, da li su sposobni za objektivan izbor?

Koje koristi društvo ima od mizoginih genija?

Društvena norma određuje instituciju, principe rada i odlučivanja, identitete i ideale.

Nedavnim izborom novih članova SANU se pokazala nesposobnom da promeni „nekulturni i brutalni odnos“ prema naučnicama.

Izvesno je da će novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti uspostaviti nove norme i nove ideale.

Gradićemo progresivno društvo na kamenu temeljcu iz 19. veka, ali ne smemo zaboraviti posledice vlastite stogodišnje primitivnosti.

(Danas, foto: Flickr)