Tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije više desetina hiljada ljudi pretrpelo je seksualno nasilje, među kojima je najviše žena. Predsednica udruženja Zaboravljena djeca rata Ajna Jusić procenjuje da je više stotina dece rođeno kao posledica ratnog silovanja. Ipak, tim, sad već odraslim ljudima, još uvek nije omogućen status civilne žrtve rata, kao i prava koja bi taj status doneo, a koja su ovoj vulnerabilnoj grupi neophodna. Sa Ajnom Jusić, između ostalog, razgovarali smo o tome koliko se u društvu daje prostora žrtvama ratnog silovanja i deci koja su rođena kao posledica toga.

„Kroz naše aktivističko delovanje trudili smo se da fokus priče o ratu vratimo na obične ljude, jer ne smemo zaboraviti da su zbog tog rata ljudi izgubili svoje živote. Ratnohuškačka politika koju mi u Bosni i Hercegovini i regionu živimo ništa ne tretira na ljudskoj osnovi. Naše majke koje su preživele tako nešto, samo se etiketiraju na osnovu toga koja ih je vojska silovala. Tri politike Bosne i Hercegovine dovele su do toga da je čitav rat sveden na imena i prezimena, niko više ne misli o tome da smo mi gubili ljude, a ne cveće, u tom ratu. Ovo je najveća raskrsnica koja nas može vratiti nazad u rat, a ako međunarodna zajednica ne pomogne Bosni i Hercegovini u ovoj ratnohuškačkoj politici, onda će snositi odgovornost, kao što snosi odgovornost za Srebrenicu, kao što snosi odgovornost za decu pripadnika mirovnih snaga i slično“, istakla je Ajna Jusić za Autonomiju.

Na koji način bi međunarodna zajednica trebalo da reaguje?

Svaki ustav jedne države, pa i Dejtonski sporazum, ima jasno definisane mehanizme – šta raditi ukoliko neko ometa funkcionisanje države? Poslednjih sedam meseci svedočimo tome što Milorad Dodik aktivno blokira celokupan rad države. Meni je nejasno da međunarodna zajednica, koja nam je “spakovala” taj mirovni sporazum, nije spremna reagovati kada neko narušava ustav jedne države. Da li je moguće da međunarodna zajednica čuči ispred jednog čoveka koji vrlo svesno narušava Dejtonski mirovni sporazum? Kao što je izostala pravovremena reakcija za Srebrenicu 1995, bojim se da svaki dan ćutanja međunarodne zajednice donosi ogromne posledice.

U kontekstu prava koje su dobile žene koje su preživele seksualno zlostavljanje i silovanje u toku rata, koliko se ta prava razlikuju u zavisnosti od dela države ili entiteta?

Na nivou Federacije žene preživele silovanje dobijaju mesečno 604 marke. Najveći problem Federacije je to što se to spušta na nivo kantona, a u svakom kantonu o pravima preživelih odlučuje se kako se kome ćefne. Uvek svodim život majke i sebe na najbanalije stvari, primera radi: moja majka u Zeničko-dobojskom kantonu ima pravo na popust za registraciju auta, besplatan parking, besplatan prevoz, banjsko lečenje. Primanja žena iz Republike Srpske sežu od 183 do 330 maraka, brutalno manje za podjednako brutalan zločin koji su preživele. Pravo na medicinsku rehabilitaciju u Republici Srpskoj je samo mrtvo slovo na papiru, koje se do sada nije implementiralo. Naprosto, kompleksni sistem Bosne i Hercegovine ne dozvoljava konkretno ispunjavanje prava jer muška ruka u svakom kantonu ima pravo da ta prava prilagodi nekim svojim namerama. Nema tog etičkog kodeksa koji propisuje da svi treba da imaju ista prava – ne, nego se na kraju dana sve odlučuje na jednom okruglom stolu za kojim je nekoliko muškaraca.

U vezi sa inicijativom da se deca rođena kao posledica rata uvrste u vulnerabilnu kategoriju, da li znate kako bi izgledao proces dokazivanja statusa vulnerabilnosti za te ljude?

Ako dođe do usvajanja zakona o civilnim žrtvama, u okviru kog će deca rođena kao posledica ratnog silovanja biti posebna kategorija, verujem da će najveći moralni problem biti pitanje kako da dete dobije status civilne žrtve ako majka nema status jer mnoge žene ne smeju da istupe i progovore o onome šta su preživele zbog osude okoline, muževa… Vrlo je važno da država i međunarodna zajednica pomognu da nađemo način kako da deca rođena kao posledica silovanja mogu samostalno da se prijave za status bez da se majke izlažu retraumatizaciji. Mi apelujemo na međunarodnu zajednicu jer mi ovo ne radimo samo za Bosnu i Hercegovinu, već za svaku konfliktnu i postkonfliktnu državu u svetu.

Koje su potrebe zaboravljene dece rata? Šta je ono što država treba da im obezbedi i garantuje?

U ovom trenutku je vrlo važno da deca rođena zbog rata dobiju državnu pomoć u obezbeđivanju psihološke stručne podrške. Potrebna nam je besplatna pravna podrška pri utvrđivanju drugog dela svog identiteta, da nađe biološkog oca. Takođe, potrebni su programi za profesionalnu prekvalifikaciju i dokvalifikaciju – mnoga deca nisu završila svoje školovanje samo iz jednog razloga, a to je nedostatak novaca. Prioritetno zapošljavanje, ako ćemo pravo, deca šehida uvek imaju pravo na prioritetno zapošljavanje, smatram da mi kao potpuno zanemarena skupina treba da dobijemo to pravo. To pravo prioriteta imaju deca šehida, palih boraca i na konkursima za državnu pomoć pri kupovini stana, što iznosi oko 30.000 maraka.

Šta bi trebalo da se promeni na državnom i međudržavnom nivou kako bi došlo do uštinskih promena za žrtve seksualnog nasilja u ratu i decu rođenu zbog rata?

Za neku konkretnu promenu, vrlo je važno da se jednog dana formira jedinstveni zakon za sve žene preživele silovanje jer ih društvo trenutno sistematski segregira i vaga ko je vredniji. Jako je važno da te žene na državnom nivou dobiju jedan zakon. Kao što Zakon o autorskim pravima deluje na državnom nivou, tako treba da postoji i zakon za žrtve ratnog silovanja na državnom nivou. Da li je autorsko pravo važnije od ratnog silovanja u ovoj državi?

Nataša Ivaneža (Autonomija)

Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.