Umesto debate u parlamentu, vojvođanski statut već dugo je samo rezervna tema za povremene političko-medijske polemike. A posle višemesečnog ćutanja i predsednik Srbije Boris Tadić malo-malo pa javnosti na ovu temu zada neku novu zagonetku.
Naravno, nije poenta u rešenju, već u postavljanju nove enigme.
Šta je, na primer, predsednik hteo da kaže upoređivanjem Predloga statuta APV (za kojeg je glasala i njegova stranka u vojvođanskoj skupštini) sa Ustavom iz 1974. godine? Na šta predsednik misli kad ukazuje na elemente državnosti, kad su njegovi vojvođanski kadrovi javno tvrdili kako je Tadić lično insistirao na unošenju nekih odredbi kao što je ona o kancelariji u Briselu? I kako je moguće da statut zamagli pitanje regionalizcije, kako to tvrdi predsednik?
Šef države, komentarišući ovih dana pitanje vojvođanskog statuta, nije poentirao na pitanju sprovođenja važećeg Ustava, već su njegove primedbe zapravo bile sažetak svih kritika koje su na ovaj akt tokom nekoliko prethodnih meseci iznosile isključivo opozicione stranke, kao i deo stručne javnosti koji se protivi usvajanju novog statuta APV. Iako je u decembru prošle godine tvrdio da će statut Vojvodine biti usvojen tokom januara, odnosno „odmah nakon usvajnja budžeta i fiskalnih zakona“, Tadić danas procenjuje da je „tema Statuta Vojvodine ispolitizovana na kontraproduktivan način“, te da taj akt mora biti usaglašen sa Ustavom(!?)
„Nikada neću podržati stvaranje paradržavnosti Vojvodine“, „Oni koji u Vojvodini misle da će se Statutom ili zakonom o nadležnostima Srbija vratiti na nivo iz 1974. godine, mnogo se varaju“, „Treba insistirati i na ravnomernom razvoju, što će omogućiti da Srbija bude nedeljiva u budućnosti i da niko neće moći da dovede u pitanje integritet Srbije“, to su ključne Tadićeve taze poruke glede „slučaja statut“. Na testu poznavanja političkih partija uz ove citate među ponuđenim odgovorima bez okolišanja svi štreberi zaokružili bi DSS. Izgleda da je višemesečna polemika o vojvođanskom statutu, koju je predsednik prema vlastitoj tvrdnji pažljivo analizirao, rezultirala prilagođavanjem stavu opozicionih stranaka a prvenstveno DSS-u, stranke koja identične poruke iznosi od usvajanja statuta u Skupštini Vojvodine.
Iako se u predsedničkom osvrtu, nije bavio detaljima teksta statuta, Tadić je u jednom slučaju odstupio od „principa opštih mesta“. On je, naime, primetio da neki stanovnici Vojvodine smatraju da Novi Sad treba da postane „vojvođanski Beograd“, što je, po njemu, veoma problematično „jer su decentralizacija Vojvodine i stvaranje regiona koji su odgovorni za svoj razvoj neodvojivi od decentralizacije i prenošenja nadležnosti na nivo opština“. Nije jasno zašto predsednik smatra da Beograd i nije baš neki primer drugim gradovima u Srbiji, a još je manje jasno njegovo ranije upozorenje, dato u kontekstu najavljenog procesa regionalizacije i decentralizacije, da Srbiji nisu potrebni „lokalni moćnici“, već ravnomeran razvoj, ili nešto tome slično.
I ko su lokalni moćnici? Da li je predsednik mislio na Dragana Markovića Palmu, na Gorana Ješića, na Bojana Pajtića…? Ima li uopšte decentralizacije bez spuštanja vlasti (moći) na niže nivoe? Da li se ravnomerni razvoj ogleda u drastičnom kresanju transfernog novca opštinama u Srbiji? Ili je sve to samo magla koju je proizveo vojvođanski statut?
(Dnevnik)