Usvajanje takozvanog Inckovog zakona izazvalo je još jednu nacionalno obojenu političku krizu u Bosni i Hercegovini. Odlazeći Visoki predstavnik u BiH je – bar tako kažu mediji – nametnuo usvajanje zakona o zabrani negiranja genocida. Parlament Republike Srpske je uzvratio kategoričkim odbacivanjem primene ovog akta i pretnjom sankcijama svakom ko narušava ugled Republike Srpske. Bosanska drama se očekivano prelila i u Srbiju. Tokom nedavne posete člana Predsedništva Bosne i Hercegovine Milorada Dodika Beogradu, svoje mišljenje o spornoj situaciji je izneo i predsednik Srbije. On smatra da „nametnute odluke bivšeg visokog predstavnika Valentina Incka nikada nisu dobre, da odluke moraju da budu u saglasnosti sva tri naroda u BiH“. Zanimljivo je čuti Vučića kako se protivi nametanju (u svom izlaganju je upotrebio i izraz oktroisanju) pravno-političkih odluka. Ako je Vučić nešto dosledno činio u proteklih deset godina, onda je to nametanje njegovih ličnih odluka, tek prividno zaogrnutih u formu zakona. Povremeno je na ovaj način napadao i domaći Ustav, o čemu je na Peščaniku bilo reči – sasvim slučajno – pod nazivom Nametanje Ustava.

Šta je zapravo problem sa takozvanim Inckovim zakonom? Zbog čega je zabrana negiranja genocida morala biti nametnuta? I šta zapravo smeta Dodiku i Vučiću?

Najveći problem Inckovog zakona je to što se, suprotno onome što stoji u većini medijskih napisa, uopšte ne radi o zakonu o zabrani negiranja genocida. Naime, odlazeći Visoki predstavnik je učinio daleko manje – intervenisao je u Krivični zakon BiH, odnosno njegov deo koji se odnosi na zabranu izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora i netrpeljivosti. Odredbe slične toj koju je predložio Incko možemo pronaći u zakonodavstima Hrvatske (član 325 Kaznenog zakona, javno poticanje na nasilje i mržnju), Crne Gore (član 370 Krivičnog zakonika, izazivanje nacionalne, rasne i vjerske mržnje) i Srbije (član 387 Krivičnog zakonika, rasna i druga diskriminacija).

Posle izmena bosanskog zakona, član 145a, između ostalog, zabranjuje se javno odobravanje, poricanje, grubo umanjivanje ili pokušavanje opravdavanja zločina genocida, zločina protiv čovečnosti ili ratnog zločina utvrđenog pravnosnažnom presudom. Međutim, da bi ponašanje bilo kažnjivo – potrebno je da ono bude usmereno protiv grupe ili člana grupe s obzirom na rasu, boju kože, veroispovest, poreklo ili nacionalnu ili etničku pripadnost. Takođe je potrebno da sve navedeno bude učinjeno na način koji bi mogao podstaći na nasilje ili mržnju protiv grupe ili njenog člana. Odnosno, javni komentar sam po sebi ne bi bio dovoljan, već bi za krivičnu odgovornost morali biti ispunjeni i navedeni dodatni uslovi. Oni su postavljeni prilično komplikovano, kako međusobno, tako i pojedinačno – zamislimo sudiju koji u svakom konkretnom slučaju mora da povuče jasnu liniju između negiranja zločina koje je učinjeno na način koji bi mogao podstaći na nasilje ili mržnju i negiranja koje je učinjeno na način koji to ne može; kao i između negiranja koje je usmereno protiv grupe ili njenog člana i negiranja koje to nije. Ova pojmovna konfuzija će sigurno stvoriti probleme i najrevnosnijima u pravosudnom sistemu.

Izmene bosanskog zakona za krajnji cilj nemaju zaštitu sudskih odluka, kao što bi se to iz medija moglo zaključiti. Njihova zaštita bi, bar prema tekstu izmena zakona, trebalo da bude sredstvo u onemogućavanju izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje. Odnosno, negiranje sudski utvrđenih činjenica je na ovaj način svrstano u instrumente širenja mržnje.

Važno je naglasiti da iz priloženog vidimo da izmene zakona nisu napad na Republiku Srpsku, već da se podjednako odnose na svakoga ko bi osporavao sudski utvrđene činjenice ne samo o genocidu, već i o zločinima protiv čovečnosti i ratnim zločinima. Za ova dela su, pored Srba, osuđeni i Bošnjaci i Hrvati.

Imajući u vidu da se norma ne odnosi na Srbe i Republiku Srpsku, kao i da nije usamljena u zemljama bivše Jugoslavije, nije jasno šta je toliko potreslo Milorada Dodika i njegove kolege u Parlamentu Republike Srpske. Dodik je u danima najljućeg besa zapretio da će u neprimeni zakona koristiti čak i policijsku silu.

S druge strane, bosanski mediji dodikovsku paniku pumpaju najavama „da Tužilaštvo BiH od sutra formira predmete“, da se „dokumentuju i prate izjave koje krše zabranu negiranja genocida“.

U praktičnom smislu, obe strane – ona koja se nada krivičnom progonu i ona koja ga se plaši – mogu da odahnu. O ovom ishodu najbolje može da posvedoči Srbija. Prema podacima republičkog zavoda za statistiku, tokom 2020. godine za delo rasna i druga diskriminacija, а koje uključuje i odobravanje, negiranje ili značajno umanjivanje utvrđenih zločina, nije osuđena nijedna osoba. U prethodnih pet godina su za isto delo osuđene samo tri osobe (jedna na kućni zatvor, a dve na uslovnu osudu – mada se i ove osude mogu odnositi na osnovni oblik dela, a ne na onaj o kome je ovde reč; statistika je nedovoljno sofisticirana za takvu diferencijaciju). U istom periodu javni funkcioneri su dali na desetine izjava kojima osporavaju odluke međunarodnih sudova i potpiruju nacionalnu mržnju. Svemu tome dodajmo događaje poput nedavno dodeljene titule počasnog građanina jedne od niških opština Vladimiru Lazareviću, koji je od prvog dana sletanja u Beograd iz Haga tretiran kao nacionalno blago, uprkos tome što je osuđen za zločine protiv čovečnosti.

Na teritoriji bivše Jugoslavije više decenija nedostaje razum koji bi sprečio nacionalnu, rasnu i versku mržnju. Predrasude, netrpeljivost i nacionalni žrtveni identitet su opšte mesto kulture, obrazovanja, kućnog vaspitanja, ali i centralnog medijskog izveštavanja i upravljanja državom. U takvim uslovima, pretnja krivičnom sankcijom, bilo da je domaća ili spolja nametnuta, sasvim je nemoćna. To se najbolje vidi i u reakcijama na Inckovo rešenje – iako je norma regionalno gledano tipska, sve strane su u tom potezu videle isključivo razlog da iskopaju još dublji rov.

Stoga nema tog krivičnog zakona koji efikasno može sprečiti mržnju koja se kuva u kuhinjama najviših predstavnika vlasti svih država u regionu. Oni najčešće imaju punu kontrolu ne samo nad društvenim tokovima, već i nad tužilaštvom i sudom koji taj (novi) krivični zakon treba da primene. Zbog toga Milorad Dodik može mirno da zaustavi svoju letnju turneju i žrtveni performans. Moći će da nastavi da daje izjave poput jučerašnje – da su Bošnjaci konvertiti i podanički narod – i za to neće snositi nikakve posledice. Sve dok se nešto drugo i ozbiljnije ne promeni.

(Peščanik, Foto: N1)