Zoran Vuletić rođen je 1970. u Kragujevcu. Jedan od osnivača LDP-a i Pokreta slobodnih građana (PSG).

U oktobru 2020. izabran je za novog predsednika GDF.

Za Tacno.net govori o presudi ratnom zločincu Mladiću, suočavanju s prošlošću i političkom ambijentu u Srbiji.

Gospodine Vuletiću, predsjednik ste jedne od rijetkih partija iz Srbije koja se jasno odredila nakon presude Ratku Mladiću. Govori li to da pozicija i opozicija dijele isti stav o Ratku Mladiću?

Kada bismo poređali nepotpisane izjave, tj. reakcije na presudu generala Mladića: Vučića, Dodika, Dačića, Boška Obradovića, Vuka Jeremića, Đilasa, Mlađana Đorđevića, ne bismo mogli da vidimo bilo kakvu razliku među njima. Sve ih je ispisala odbrana Miloševićeve nakazne politike. Svi odreda relativizuju ili potpuno negiraju genocid u Srebrenici, smatraju Haški tribunal političkim sudom, osnovanim za Srbe i slavodobitno to argumentuju time da tribunal nije ispunio osnovnu funkciju zbog koje je osnovan, a to je pomirenje među narodima. Ne pada nikome od njih na pamet da sud ne miri narode, nego kažnjava zločince na osnovu dokaza, a da je na političkim elitama da pomognu tribunalu u tom procesu, ne da ga opstruiraju, da izvlače pouke i osuđuju politike koje su do tragedija dovele, beskompromisno ih menjajući. Na kraju čak bih rekao da oni mnogo ne brinu o Mladiću, već da žele da se ogrebu o njegovu popularnost pred izbore. Od njega se decenijama unazad u Srbiji pravi mit. Drugi razlog je mnogo ozbiljniji, a to je činjenica što oni suštinski nemaju problem sa najgorim delom Miloševićeve politike 90-ih. ,,Svi Srbi u jednoj državi”, u današnjoj definiciji je srpski svet, a u najjasnijem prevodu to je velika Srbija.

Vaša stranka ima jasan stav po pitanju suočavanja s prošlošću na području čitave bivše Jugoslavije. Koliko treba hrabrosti u današnjoj Srbiji da bi se zastupali ti stavovi?

Pre 25 godina je bilo lakše, bilo je mnogo više nas koji se nismo slagali sa Miloševićevom politikom i bilo je mnogo manje malodušnosti kod građana. Aktivno smo učestvovali u kreiranju politike koja je krunila zločinački režim i postavljala alternativu tom ludilu. Rekao bih da je prvi ozbiljan organizovani udarac Milošević dobio od koalicije ,,Zajedno”, formirane ‘96.

Koalicija ,,Zajedno’ je stvorena na jakom antiratnom i proevropskom narativu i to je dominiralo pored kritike za pljačku i korupciju, koja nije bila ništa manja nego danas u Srbiji. ,,Zajedno” su činile Demokratska stranka, Građanski savez Srbije i SPO. Ispostaviće se kasnije da je to bio i koren promena 05. oktobra 2000. Nažalost, nakon atentata na premijera Đinđića, politički točak koji je tada krenuo nedvosmisleno prema Zapadu, ponovo kreće unazad. Od proleća 2004. sa dolaskom Koštunice i Tadića na vlast, opšta relativizacija neposredne prošlosti je sve intenzivnija i potpuno je logično da danas imamo Vučića i Dačića u punom kapacitetu na vlasti. Danas je mnogo teže i opasnije, nakon toliko godina rada na odbrani Miloševićeve politike, tražiti podršku za vrednosti i političke ciljeve na kojima je nastao GDF. Do punopravnog članstva u EU možemo doći samo ako istinito sagledamo prošlost i izvučemo pouke iz destruktivne politike koju je Srbija vodila 90-ih. Nažalost, GDF je potpuno usamljen u ovim stvarima i stoga je teže dopreti do građana kojima se obraćamo. Apsolutno se razlikujemo od ostatka opozicije koji se ušančio čekajući da se SNS uruši sam od sebe i da oni nastave istu, staru isprobanu politiku, sebi osiguraju vlast, a narod potpuno unazade.

Stranku na čijem ste čelu podržava niz intelektualca u Srbiji, poput Tomislava Markovića, koliko vam znači njihova podrška?

Podrška takvih ljudi izuzetno znači i istovremeno obavezuje. Mnogo je takvih ljudi okupljenih oko Saveta GDF-a, a nemali broj njih su i formalno članovi našeg Saveta. Radi se o ljudima čije stavove je vreme potvrdilo, decenijama skreću pažnju javnosti i nesebično se angažuju objašnjavajući šta je u korenu naše naopake politike čije ,,plodove’’ plaćamo nesrećnim i besperspektivnim životima. Potrebna je velika drskost medija da bi ignorisali sastav ljudi koji podržava GDF; pored Tome Markovića, koga ste pomenuli, tu su još: Boško Jakšić, Latinka Perović, Filip David, Svetislav Basara, Nenad Prokić, Fahri Musliju, Milivoj Bešlin, Aleksej Kišjuhas, Dinko Gruhonjić, Mijat Lakićević, Olivera Ježina, Vlatko Sekulović, Jovan Komšić, Zdravko Bazdan, Tanja Petovar, Predrag Bambić, fra Mile Babić, Nenad Petrović… Siguran sam da dominantni politički establišment koji ima uticaj na medije može još neko vreme da se ponaša ignorantski prema nama, ali doći će uskoro vreme kada to više neće biti moguće.

Vidjeli smo reakciju medija bliskih Aleksandru Vučiću na presudu Mladiću. Dio analitičara pisanje tih medija određuje kao stav Vučića i SNS-a. Je li Vučić stvorio “novu normalnost” po kojoj je veličanje zločinaca poželjno i prihvatljivo ili je to kontinuitet 90-ih godina?

Odgovor na ovo pitanje delom korespondira sa prethodnim odgovorom. Kada sam pomenuo politički establišment, da budem precizniji, mislim i na opozicioni koji je najlakše definisati kroz propali Savez za Srbiju, a koji otvoreno utiče na opozicione medije. Kako da tumačimo pitanje novinara beogradske redakcije N1 američkom izaslaniku Metjuu Palmeru da li zna našu istoriju i kako bi bio opisan u udžbeniku onaj ko bi priznao nezavisnost Kosova. Nije tom uredništvu palo na pamet da pita kako će biti opisan Ratko Mladić. Izgleda je to i za njih jasno kao i za novinare Pinka. Lako je danas, kako vi kažete, primetiti da Vučić uređuje najveći broj medija i prilagođava propagandu pre svega svojim najvećim problemima, a to su njegova neupitna ratna prošlost, koju na taj način relativizuje i brani, kao i katastrofalna korupcija koja je potpuno ovladala SNS-om od najnižeg do najvišeg nivoa.

Međutim, nije Vučić stvorio tu normalnost o kojoj Vi pričate, nju su stvarali od 2004. Koštunica, Tadić, Jeremić, Dačić, Đilas kroz odbranu propale Miloševićeve, pre svega, kosovske politike, zanemarujući šta je dovelo do rata na Kosovu i kakav je bio krajnji epilog u Kumanovu. Kasnije su doneli konsenzusom sa Radikalnom strankom sve kosovske deklaracije, instalirali preambulu Ustava koja nam je potpuno zatvorila perspektivu i udaljila nas od EU integracija, a energetskim sporazumom sa Rusijom dodatno nas gurnuli u zonu ekskluzivnog ruskog interesa u zamenu za tobože čuvanje Kosova u sastavu Srbije. Saradnja sa haškim sudom u tom periodu je bila pod prisilom i potpuno neiskrena. Prvi zakon nove vlade 2004. je bio o pomoći haškim optuženicima. Generali su odvoženi u Hag sa najvišim državnim počastima kao na poslednju prekomandu gde treba život konačno da ostave za srpsku stvar uz izmišljene dobrovoljne predaje. Na kraju možemo da zaključimo da su Vučić i njegova stranka zahvaljujući ovakvom vođenju politike dobili legitimno šansu da nas unazađuju još desetak godina.

Šta se treba dogoditi da se Srbija suoči sa zločinima i dešavanjima iz devedesetih godina i vlastite uloge u njima?

2000/01. godine je postojala ta svest u mnogo većem procentu. Prva vlada DOS-a je krenula u tom pravcu jako dobro, uprkos ogromnoj i podmukloj opstrukciju centra oko tadašnjeg predsednika SRJ Koštunice. Predat je Milošević Haškom tribunalu i stvorili su se uslovi da nakon njega i ostali optuženi budu predati na način kako dolikuje nekom ko je za takve užase optužen.

Pomenuo sam već tragični atentat na premijera Đinđića, kada je sve krenulo unazad. Neophodno je da se probudi onaj deo društva koji se ne miri sa ovakvim životom kao u danima mrmota. Izbori su dobra prilika za to, nadu da potencijal postoji mi daje izborni rezultat Saše Jankovića 2017 na predsedničkim izborima. Na nama je da upornim insistiranjem na toj promeni ponovo dođemo do šanse koja bi trajno okrenula Srbiju ka Zapadu.

Platforma “Možemo” u Hrvatskoj, koja je ideološki bliska vama, ostvarila je veliku pobjedu u Zagrebu. Možemo li očekivati u skoroj budućnosti dobar rezultat vaše stranke u velikim urbanim sredinama?

Činimo sve što je u našoj moći da se nametnemo kao najozbiljnija alternativa, pre svega sveobuhvatnim političkim stavom od kog svi ostali beže i naravno respektabilnim sastavom ljudi koji je kod nas. Uslovi za bavljenje politikom u Hrvatskoj i Zagrebu u odnosu na Srbiju i Beograd su nemerljivi. Mediji su tamo profesionalni i slobodni, a kod nas nisu. Sve ovo o čemu ja danas razgovaram sa vama u Beogradu nije moguće apsolutno nigde čuti ili pročitati izuzev jednog, nažalost, niskotiražnog nedeljnika. Od osnivanja GDF-a, sada već više od dve godine niko nikada nije pozvan ni na jednu od televizija da govori o ovim temama ili da učestvuje u debatnim emisijama. Favorizuju se stranke i pokreti koji potpuno izbegavaju da se bave politikom i vizijom Srbije u narednih 5, 10, 20 godina, banalizuje se politika u beskrajnim, ličnim sukobima decenijskih poznanika i saradnika. Dovoljno je jednom da pogledate Utisak nedelje sa jedne strane i Hit tvit sa druge i da shvatite o čemu govorim.

Srpsko društvo je taoc fingiranih ili stvarnih svađa Vučićeve grupacije i grupacije oko bivšeg Saveza za Srbiju čije su vedete bili Đilas, Jeremić i Boško Obradović. Rado ću učestvovati u pravljenju alternative ovim dvema grupacijama. Potencijal postoji, ljudima postaje jasan njihov odnos i ukoliko budemo mudri, uspećemo.

Namjeravate li da u skorije vrijeme posjetite Srebrenicu kao predstavnik opozicije u Srbiji?

Poslednji put sam bio sa saradnicima, prof. Radetom Veljanovskim i Snežanom Tasov pre dve godine. Veoma je bitno doći, iskazati pijetet i pokloniti se žrtvama. Sigurno ću doći ponovo. Međutim, nije dovoljno samo doći u Srebrenicu i pokloniti se žrtvama, još je važnije angažmanom osuditi politiku koja je dovela do takvih tragedija i stigmatizovati zločince. To je jedini način da se ratovi konačno završe i da izađemo iz zamrznutih konflikata.

(Predrag Blagovčanin, Tačno / Foto: mc.rs)