Poređenje dešavanja u istočnoj Evropi s kraja osamdesetih godina prošlog veka i dešavanja u antibirokratskoj revoluciji u Novom Sadu, Prištini, Podgorici pokazuje fundamentalnu razliku u tim događajima – ključna razlika je u tome što je u Češkoj, Mađarskoj, Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj, to bila pobuna društva protiv režima, dok je ovde „pobuna“ organizovana od strane samog režima protiv jednog njegovog dela. Deo režima koji je prigrlio nacionalističku i populističku ideologiju obračunao se sa drugim delom režima kako bi mogao da sprovede svoje ciljeve, tako da u tim događajima nema paralela i, shodno tome, u Jugoslaviji nije moglo doći do rezultata srodnog onom u ostalim postsocijalističkim državama, istaknuto je sinoć u Novom Sadu na promociji knjige Nebojše Vladisavljevića „Antibirokratska revolucija“ u izdanju Arhipelaga.

Izdavač Gojko Božović ocenio je da je antibirokratska revolucija bila događaj koji je preuredio mnogobrojne odnose i u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji, ali i imao čitav niz posledica na mnoge potonje događaje na društveno-političkoj sceni. Pojedine ideje iz tih dešavanja ili makar njihove odjeke, istakao je Božović, vrlo često je moguće čuti i danas, a neki od aktera tih događaja i danas imaju vrlo važnu ulogu na javnoj, društvenoj i političkoj sceni.

– Neki odnosi su promenjeni zahvaljujući antibirokratskoj revoluciji. Došlo je do određenih kadrovskih i političkih preraspodela, promenjen je odnos snaga, raspored odnosa u toj složenoj i u mnogo čemu protivrečnoj tvorevini u kojoj se antibirokratska revolucija odigrala, ali paradigma nije promenjena i nastavlja se kontinuitet jedne vlasti, jedne ideologije i on će trajati još neko vreme jer je došlo do pada socijalizma na srpski način – rekao je Božović.

Prelamenje sukoba u federaciji

Nebojša Vladisavljević je ukazao je da je antibirokratska revolucija zapravo višestruki fenomen zanimljiv za istraživače jer su se u širem kontekstu kroz njega prelamali sukobi na federalnom nivou osamdesetih godina.

– Reč je o jednoj veoma složenoj državi, ne samo u tom institucionalnom smislu iz ugla federalizma, samoupravljanja, to je bio jedan neobičan decentralizovani autoritarizam kakav nećete naći u drugim primerima. Antibirokratska revolucija na neki način jeste taj vrhunac preobražaja tog nesvakidašnjeg jugoslovenskog autoritarizma u populistički autoritarizam – rekao je Vladisavljević uz opasku da taj populistički aranžman dominira Srbijom i Crnom Gorom krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina.

Ukazao je da je tu reč o pretvaranju različitih vrsta jugoslovenskih sukoba oko različitih pitanja u isključivo nacionalni sukob.

– Ta vrsta javnog sukoba radikalizuje sve protagoniste koji se osećaju obaveznim da brane interese navodno svojih republičkih baza i tako eskalira sukob – rekao je Vladisavljević.

Politikolog Duško Radosavljević je ocenio da je Vladisavljevićeva knjiga „nešto najbolje što može da dođe iz Beograda“ o antibirokratskoj revoluciji, te da je mora imati svaki čestiti autonomaš, ali i oni koji to nisu jer se iz nje jasno vidi kakve posledice mogu biti kad se tako nesrećno igra sa masama.

– Ovo nije samo popunjavanje praznine, ovo je knjiga koja spada u korpus koji se mora pročitati. Ne mora se prihvatiti, ali je odličan način na koji se može pričati o raspadu Jugoslavije – rekao je Radosavljević. Dodao je da je od Titove smrti republičko rukovodstvo stalno guralo priču o kontrarevoluciji na Kosovu, iredentizmu, a onda gledalo kako da „zavrne“ prava Vojvodini, te da je pitanje zašto niko u Jugoslaviji nije branio pokrajinsko rukovodstvo, koje je u sukobu sa Miloševićem bilo apsolutno u pravu.

Pančić: Niko u bivšoj SFRJ nije imao tako dobar imidž kao Vojvodina

Novinar Teofil Pančić je podsetio da niko u bivšoj SFRJ nije imao tako dobar imidž kao Vojvodina i Vojvođani, a da je Novi Sad, uz sve ideološke rigidnosti koje su postojale u to doba, bio u jugoslovenskom kontekstu pojam prilično civilizovanog i uređenog grada, a u materijalnom i svakom drugom smislu primer ugodnog, lagodnog života. I, pita se Pančić, kako se dođe do toga da takav život niko ne brani.

– Meni se čini da je tu radila jedna vrsta vrlo lukavog, tendenciozno ugrađenog osećanja krivice koje je u Vojvođane upumpavano tokom osamdesetih godina, od ’81. i nemira na Kosovu pa na dalje. Stalno se potenciralo kako postoji neki problem sa autonomijama i kako je taj problem sa autonomijom Kosova doveo do tog strašnog stanja na Kosovu. A ako je tako na Kosovu, onda zašto sutra ne bi bilo tako i u Vojvodini? Dakle, stalno se pumpalo to da ta autonomija Vojvodine, takva kakva jeste, na neki način legitimiše i autonomiju Kosova i da ako se ne slomi autonomija Vojvodine, da neće moći biti ni slomljena autonomija Kosova. A autonomija Kosova jednako je kontrarevolucija, a zapravo nacionalizam, separatizam i tako dalje – ocenio je Pančić.

On je istakao da je veliki problem u tome što u Vojvodini nije stvoren nekakav politički diskurs odbrane autonomije Vojvodine koji bi nešto značio takozvanom običnom čoveku, dok je s druge strane jako i toksično stvoren kontradiskurs koji je išao na to da sa autonomijom Vojvodine maltene postoji neki moralni problem i da svako ovde mora da se oseća krivim zato što mu ide relativno dobro u životu u toj autonomnoj Vojvodini.

Na tribini su pušteni inserti iz fila Želimira Žilnika „Stara Mašina“, koji se bavi tim takozvanim događanjem naroda, odnosno antibirokratskom revolucijom u Novom Sadu. Kao svedok tih događaja, Žilnik je ocenio da je, za razliku od dešavanja u Evropi gde je bilo racionalnih razloga za pobunu, ovde to bila najobičnija grabež za vlast, te se taj događaj ne bi mogao oceniti kao spontan.

– Rekli su mi ljudi da oni nose torbe, a u torbama nose presvlaku tako da je on ovde sada obučen recimo kao intelektualac, a onda ima šajkaču, kada bude otišao u sledeći grad da se tamo obuče – ispričao je Žilnik uz opasku da mu ni iz Novog Sada ni iz Beograda nije bilo dozvoljeno da snima ta dešavanja jer su za to bili zaduženi „specijalni timovi“. Na kraju je uz pomoć slovenačke ekipe uspeo da prati ta dešavanja širom Vojvodine i to pretoči u dokumentarni film.

Tribina u Novom Sadu deo je serije razgovora pod nazivom Antibirokratska revolucija: Uvod u istoriju propadanja – Ostavinska rasprava, u organizaciji pokreta Novi optimizam i izdavačke kuće Arhipelag. Naredni razgovor zakazan je za 14. jun u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu.

Dalibor Stupar (Autonomija)