Jedan čovek ne može ništa, sto ljudi može mnogo! Jesi li razumela – pitao me je moj deda, u godinama tek kad sam postala devojčurak. Mnogo leta posle toga u pregršt situacija – u decenijama koje su obeležile mrvljenje, pa opaki, krvavi raspad relativno, a za sadašnje vreme, planetarno valjano ustrojene socijalne skrbi u državi u kojoj smo živeli – protresla me munja tih dedinih reči. Tako je bilo i ovih dana, kada je osnivačko jezgro Grupe Budi jedan, polovinom decembra odlučilo da pozove građane Novog Sada da zajedno pokušamo da nežno zagrebemo po tuzi i nevolji, da se vidi šta mora da se vidi, da ne zatvaramo oči, da pomognemo, ublažimo jad nevoljnika…

Šest odlučnih, jakih žena (četiri iz Grupe B1, dve iz udruženja kuda.org) i na stotine velikih Ljudi, Novosađana – to je zajednički imenitelj akcije „Daruj, ugrej, nahrani“ komšije beskućnike. Akcija je bukvalno buknula! Pridružuju se volonteri, studenti i srednjoškolci… Ogrešile smo se o Novosađane, nismo očekivale da će se za samo četiri sata u jednom danu pola grada dići na noge! Brda darova prikupljenih na Detelinari, rasla su svakog sekunda… Bile smo u šoku! Akcija se produžila do mraka, jer su reke ljudi dolazile sa kesama, kutijama, džakovima, gajbama… Dignute glave, s osmesima! Sakupili smo pola tone odeće i obuće, mnogo kutija konzervirane hrane, sredstava za higijenu, na gajbe voća…

Dovezle smo svoje automobile, prvobitno misleći da ćemo sve to, koliko još to veče, uspeti da utovarimo u gepeke i odnesemo u Svratište za beskućunike. Kakva pogrešna procena! Umesto toga, našle smo se na sred ulice okružene ogromnom količinom darova Novosađana namenjenim onima od nas koji nemaju. Bile smo umorne, srećne, načete i dirnute, raspekmežene silovitim emocijama.

Na jednom od punktova, kod pošte na Detelinari, iz prostorija Udruženja kuda.org, u jednom izlaze to veče u jednom trenutku naše drugarice i kažu: Dođite! Utovarićemo sve kod nas! Utovarile smo. Potom nam se, malo, tek malo, vrtelo u glavi. Ako. Ujutro ćemo u četvoro kola, pa koliko tura bude, sve to prevesti u Svratište.

Odlučujemo i da prihvatimo velikodušnu pomoć čoveka (sakupljača metalnog otpada), vlasnika žutog kombija, koji nam se ponudio da pomoć, ako bude trebalo, preveze kuda treba! Trebalo je. Dva muškarca i kombi stižu sutradan ujutro na Detelinaru – razvrstavamo i delimo: Dečije u Svratište za decu ulice, pola sakupljenog u Svratište za beskućnike, a pola ćemo u Prihvatilište, štićenicima Gerontološkog u Futogu.

Čekale nas, sutradan ujutro, i naše drugarice iz Svratišta, pomogli nam njihovi štićenici, te smo deo istovari kod njih, a deo utovarili u žuti kombi. Njih ostavljamo zatrpane…

Ispred broja 46 u Futoškoj ulici sakupljaju se, pogrbljeni, u neverici, štićenici Svratišta… miriše pasulj, greje im se, nakon nekoliko godina, prvi topli obrok, hrana kašikom!

Deset ujutro, Futog na telefonskoj liniji: „Sve nam treba, dođite, čekamo vas“! Tovarimo, opet. Nakon nekoliko sati, vrata žutog kombija (4m x2m x2 m) jedva zatvaramo, toliko je prepun! Krećemo u Futog.

Dva popodne, po nosu i prstima seče zima, okolo njive, maglovito je…. Stigli pred kapiju Gerontološkog. Mi, ispravljenih leđa, osmehujući se: Stigli smo, molim vas zovite upravnicu…

Portir : Nema tu nikog više, otišli kući!

-Kako nema, sigurno je neki nesporazum! Zovite dežurnog! Doneli smo humanitarnu pomoć, dogovorili smo se, čekaju nas!

Portir mrmlja: Ne možete u dvorište, zabranjeno je… evo vam, dežurna…

Telefon: Dobar dan, mi…

Ona: Ostavite to što ste doneli u portirnici!

Čekajte, niste nas razumeli, toga ima za sto portirnica… zovite još jednom…

Iskrenost, emocije i trotinet

Kese, džakovi i gajbe – uz nove, ili sveže oprane i uredno složene dukseve, džempere, kape, šalove, kapute i jakne, tople cipele, posteljinu, ćebad, gotova jela, paštete, voće, sapune, dezinfekciona sredstva … – bile su pune iskrenosti, topline i emocija.

Dolazila su deca u pratnji odraslih, da nauče! Žene koje su se izvinjavale što nisu stigle da ispeglaju svu odeću. Stariji, bolestan muškarac, primalac socijalne pomoći, darovao jedne od svojih troje pantalona. Ja sam vaš đak, sećate me se? Nisam te, draga video od osnovne škole… Došla sam, komšinice, da pomognem… Evo, parfemčić, praznici su!

Božićno-novogodišnji brižljivo ukrašeni paketići. Čokolade. Med. Kompot. Karirano, vuneno ćebe s mašnom. Jastuk na srca. Na stotine novih, neotpakovanih pari čarapa i donjeg veša. Cipele u kutijama, naviksane, s novim pertlama. Četkice i paste za zube. Na stotine pašteta, mesnih narezaka, vakumirane slaninice i kobasice… Hleb. Knjige. Igračke. Trotinet…

Nakon desetak minuta izlazi u skafanderu, po očima sudimo, mlada, vedra, lepa žena i kaže: Rekli su samo nekoliko kesa… Ne može više, znate, situacija!

-Kako situacija, kakva situacija? Il može, il ne može, šta to znači nekoliko kesa?

–Ne može, samo nekoliko kesa … Puno je bolesnih… Ostavite i higijenska sredstva… Jao cipele, hemija, treba nam… – kaže žena u skafanderu, vlažnih očiju gledajući u kutije…

Ljudi iz kombija, na drumu kojim prolaze kamioni i dugo i glasno nam trube da se sklanjamo, negoduju… Nećemo sad, valjda nazad, pa da opet istovarujemo?

-Molimo vas, malo strpljenja,rešićemo, polako, kažemo, ni sami ne znamo šta govorimo!

Sedamo u u auto, za nama žuti kombi, vire neke kese, nisu dobro zatvorili vrata… a, šta ako ih policija zaustavi, otkud ta sva roba… Vraćamo se u Novi Sad… Kuda, sada?

Zovemo Svratište, oni u neverici… Pa, rekli su da im treba, da pošaljemo… Još niko od nas ne psuje glasno,tek u sebi, stežemo šake i dišemo malo pliće…što bi Nemci rekli ueberspant, srpski – našpanovani do bola!

Već se hvata mrak, opet smo pred Svratištem u Novom Sadu s punim kombijem kesa i džakova, koje treba istovariti… Koji li je ovo put? Mrak se prilepio na umor, istovarujemo. Opet! Kad smo bili na pola, priključuju nam se mladići iz Gimnazije „Svetozar Marković“, prolazili tuda – za siromašne, hoćemo, pomoći ćemo vam – formiramo „voz“ lete kese, zakrčujemo prvu, jedinu nešto širu sobu Svratišta, ostaje tek tanak prolaz za hodanje…

Dve negovateljice i dve socijalne radnice razvrstavaće danima sve čime smo ih zatrpali… Do plafona, ispod stola, stolica, hoće li se moći otvoriti vrata kupatila, valja u kuhinji dopreti bar do mikrovalne, tamo se greju „gotova jela“, koje su građani Novog Sada darivali komšijama, da bar za praznike što više nas Novosađana jede toplo, kašikom! I dopreće, ipak, čisto i mirisno, čarape i ćebad, hrana i sapuni, narandže i čokolade do onih kojima je namenjeno! Nećete nas sprečiti! Baš zato i uprkos tome što ste nam pred nosom zatvorili kapiju u Futogu!

Jedan čovek ne može ništa, sto ljudi može mnogo! Na stotine Novosađana i šest žena: Branka Kresoja, Nataša Pušič Živanov, Marija Ristić Milovanović, Branislava Opranović (Grupa B1), Borka Stojić, Aleksandra Jelić (kuda.org), pomerili su nešto malo i pokazali svašta mnogo – ume Novi Sad da se digne na noge, čas posla, u jednom danu! Bukne to! Nije li zbog tog očiglednog pokazatelja kapija Gerontološkog ostala zatvorena?

Branislava Opranović (Autonomija)