Đorđe Majstorović je miroljubiv čovek. On je naš sugrađanin beskućnik. Najčešće skvrčen spava na pločniku. Znaju ga, iz viđenja, gotovo svi Novosađani koji se muvaju oko Futoške pijace. Da, to je onaj mlad, visok, poguren čovek, čupav, najčečće neuredan, nekada i nasmejan, često se tetura… Ima tek oko trideset godina.

Krajem oktobra ove godine dopao je bolnice jer je bio kovid pozitivan. Iz bolnice je, potom, u košulji, s preležanom upalom pluća, izašao na ulicu. A, kuda bi on? S ulice su ga početkom decembra u noći koja je cikala stegnuta mrazom, s ulice odveli u Urgentni, odande na Psihijatriju. Sutradan pustili. Na ulicu. Za njega nje bilo mesta u Prihvatilištu u Futogu, jer postoji samo jedna soba za izolaciju u kojoj je već boravio jedan čovek.

I ove zime, kao i prethodnih deset, živi na ulici. Kada ga dobra vila (stvarna žena koja je želela da ostane anonimna), jutrom pre svog posla zatekne na ulici kod Futoške pijace, odvede ga u Svratište (Futoška 46), okupaju ga, obuku u čisto, dobije dva sendviča i čaj. Pa, opet na ulicu. Ljudi mu pružaju milostinju, za taj novac kupi nešto hleba, a najviše rakije. Postao je alkoholičar. Neka baci kamen onaj ko u njegovoj koži ne bi skrenuo s puta… Kad se smrkne, ode nekuda u noć. U Prenoćištu nema mesta jer nije iz Novog Sada, takva su pravila. A, i nije sigurno da ume tamo da ode sam. A, s mrakom ga ophrve i alkohol, a takav ne može u Prenoćište, takva su pravila.

Đole je još kao dete smešten u Dom za decu i omladinu ometenu u razvoju u Veterniku. Tamo mu je bilo toplo. Imao je dom. Odande je, kad je porastao, pre desetak godina, nakon punoletstva, poslat u ustanovu za zbrinjavanje odraslih u nekom drugom gradu u Vojvodini. Nije se dugo zadržao, pobegao je čim mu se ukazala prilika. Morao je da se vrati u Veternik. Kući. Vukli su ga mirisi na koje je navikao, njegov krevet, slike koje je viđao kroz prozor svoje sobe čim ustane… dozivali su ga poznati ljudi, drveće u dvorištu… Pa su ga opet transportovali i smeštali, a on je opet bežao… I opet, tako… I opet… Vrata veternička, međutim, nisu se za Đoleta otvarala. Nije bilo predviđeno. On je odrastao i nije više pripadao toj zajednici. Tako je „uređen“ sistem socijalne skrbi u ovoj zemlji.

Đole ima oca, koji živi u jednom manjem vojvođanskom gradu. Kod njega Đole nije hteo. Ko je taj čovek? Nudili su mu i smeštaj u porodici. Odbio. Veternik je njegova porodica. Ona ga nije htela. On nije shvatao zašto.

Tako je morao da „izabere” ulicu.

Trebalo je da ovaj mučenik provede mnogo godina u bunilu gladi, prljavštine i neshvatanja zašto mu se život odjednom na tako promenio – danju naslonjen na zidove kuća, a noću sklupčan u nekom budžaku haustora obično u blizini pekare „Dunav“ u Futoškoj – pa da Centar za socijalni rad, pod čijim je Đole starateljstvom, usliši molbe pojedinca (!) iz socijalne službe u Novom Sadu, da Đoleta zvanično provuku kroz papire i liše ga radne sposobnosti. To mu je omogućilo da dobije, najzad, 9.000 dinara socijalne pomoći mesečno. On tu pomoć ne ume sam da podigne. I kad mu je podignu i daju, on se odmah opije…

Osoba koja nije htela da joj objavljemo ime, njegova dobra vila, obraćala se, ne jednom, pokrajinskom sekretarijatu za socijalni rad da preduzmu nešto iz svoje nadležnosti, te reše „Đoletov slučaj“. Do danas nema odgovora. I potpisnica ovih redova obraćala se pre nekoliko godina pokrajinskom ombudsmanu da „natera“ rumski Centar za socijalni rad da ne okreće glavu, da radi svoj posao. Nije urodilo plodom.

Sva je prilika da se ovih dana, posle toliko godina, ipak nešto počelo talasati i da se indolentnost takozvanih nadležnih počela kruniti, ili je, pak, nateran reagovanjem javnosti, kao i skromnim, ali svesrdnim angažmanom članova novosadske Grupe B1, neko zagrebao priču, te naredio službama i ljudima čiji je to posao i za to dobijaju platu – da učini šta im je posao! Da obave poslove iz sopstvene nadležnosti. A, valjda i ljudske dužnosti. Kako saznajemo Centar za socijalni rad u Rumi poslao je uput Gerontološkom centru u Novom Sadu da zbrine Đoleta. Zapelo je, razume se kod onoga ko će to da plati, iako se zna šta je zakon i kojim putem se takve stvari rešavaju.

Ostaje da čekamo postupanje državnih organa, ustanova i institucija, i(li) da se molimo nebu, sudbini, ili kome god – pa da učine da Đole dotle preživi. Mnogi njegovi drugari s ulice više nisu živi.

Tragična je činjenica – koju može da zna onaj ko hoće da zna, koju znaju (ili bi bar trebalo da znaju) gotovo svi ljudi u sistemu socijalne zaštite u državi Srbiji – da Đorđe Majstorović nije jedini čovek beskućnik sa ovakvom sudbinom.

Mnogo ih je koji su propali kroz rupe u državnom, nazovi uređenom sistemu socijalne zaštite… Mnogima se taj sistem grubo poigrava sa životom! Mnogi su zbog toga već izgubili život! U Novom Sadu, po kazivanju beskućnika, nekadašnjih i sadašnjih korisnika Svratišta: Milorad je umro u novembru, Grof u septembru, Dejan letos… Od kad je mraz stegao ovih zimskih jutara, jos dva coveka su umrla – jedan u parku kod Zeleznicke stanice, jedan u Braće Ribara… Možda spisak nije konacan… Ljudi su nestali. Iako postoje ili su postojali, te imaju ime i prezime, lako je predstaviti da ih nije ni bilo, samo ih ne treba pominjati – žive na ulici, nemaju srodnika, niti bliskog prijatelja, najčešće nemaju ni dokumenta, sahranjuje ih neko, nekako, negde … Na posletku, ti ljudi i njihove sudbine se daju lako „zabašuriti“, oni nisu važni, nisu ni poreski obveznici, ni glasači.

Branislava Opranović (Autonomija)