Možda je „trijumf“ prejaka reč, ali izbor Džozefa Bajdena za novog predsednika Sjedinjenih Država predstavlja veliku, možda i istorijsku, pobeda lliberalizma. Jer, nema sumnje, praktično je nepodeljeno mišljenje analitičara da je na 46. predsedničkim izborima u SAD pobedila „liberalna Amerika“. Istina, pod liberalizmom se u Americi ne podrazumeva baš sasvim isto što i u Evropi, ali to samo govori o širini – fleksibilnosti i otvorenosti – ovog i ovakvog koncepta uređenja države i društva.

Detaljnije analize (rezultata) američkih izbora tek će uslediti, ali krajnje svedeno bio je to zapravo sudar jednog univerzalističkog – na strani „plavih“ – i jednog nacionalističkog – na strani crvenih – pogleda na svet. Prvo je suština liberalizma, drugo je suština konzervativizma.

Da je zbilja reč o pobedi liberizma govore neki naoko sporedni fenomeni i nevažni signali. Paradigmatično je, recimo, to što je Bajdenova pobeda sa oduševljenjem dočekana u Holivudu, centru američke (i svetske) filmske industrije, poznatom po liberalnim stavovima posebno kada je reč o ljudskim pravima. Nije čudo, dakle, što Emir Kusturica mrzi Holivud.

Silicijumska dolina, svetski centar visoke tehnologije, ali i najveće ICT kompanije, takođe pripadaju tom korpusu. To lepo ilustruje saslušavanje četvorice svetskih biznis-lidera (Marka Zakerberga iz Fejsbuka, Džefa Bezosa iz Amazona, Sandara Pičaja iz Gugla i Tima Kuka iz Epla) u američkom Kongresu, zbog njihove, kako su tvrdili republikanci, „antikonzervativne pristrasnosti“.

O tome govori i činjenica da se još jedna mega ICT kompanija, Tviter, poslednjih meseci suprotstavljala američkom predsedniku – dok se dakle još nije znalo da će biti bivši – upozoravajući da su Trampovi tvitovi „potencijalno obmanjujući“ i onemogućavajući njihovo „lajkovanje“, „šerovanje“ i slično.

Konačno, kad smo već kod društvenih mreža, vrhunska manifestacija liberalizma bila je odluka nekoliko velikih TV kuća da, nakon što je Tramp izjavio da je „u toku prevara na izborima“, prekinu prenos njegove konferencije za štampu, sa obrazloženjem da predsednik za to nije pružio nikakve dokaze.

Sve u svemu – nasuprot nametanom stereotipu – sve najbogatiji ljudi i najmoćnije kompanije. I, treba li napominjati, najveći gradovi. Što između ostalog ruši i isforsiranu tezu o „jednoj Americi sa dve nacije“.

Naravno, neće posle Bajdenove pobede planetom (niti Amerikom) poteći med i mleko i zavladati večni mir. Moglo bi se ipak reći – mada to može da deluje kao previše optimistično – da će doći do svojevrsnog „pretemeljenja“ svetskog poretka. To jest da su posle sredobežnih sada (ponovo?) pre(o)vladale sredotežne sile, te da će svet od drobljenja krenuti ka povezivanju.

Nema sumnje, naime, da će poraz, ne toliko Trampa koliko „trampizma“, ne samo kao načina vladanja (a vladao je, kao što smo već pisali – NM 490 – poput seoskog kabadahije) nego i kao „velikoameričke“ političke filozofije („Make America Great Again“) koja je promovisala svađu, sektaštvo i ksenofobiju, imati globalne posledice. Veliki i mali diktatori diljem zemnog šara: počev od Kine, preko Rusije do (periferije) Evropske unije ostali su bez velikog oslonca i saveznika, bez obzira da li se on sa njima (formalno) svađao ili slagao.

U neka druga vremena Bajdenova pobeda možda ne bi imala takav (prekretni) značaj. U ovo doba, kada se činilo da su nacionalizam i klerikalizam u nezadrživom naletu, novo vođstvo Amerike može ne samo da bude brana tom procesu, nego i da, zajedno sa Evropom, točak istorije okrene u suprotnom smeru.

(Novi magazin, foto: N1)