Iako su u fokusu svetske javnosti poslednji period bili američki izbori, ne smemo da zaboravimo da je kavkasko bure baruta opet eksplodiralo u godini kada je celom svetu ugrožena bezbednost zbog pretnje zvane COVID-19. Od početka sukoba u regionu Nagorno-Karabah krajem septembra, koji je međunarodno priznat kao azerbejdžanska teritorija, a nalazi se pod kontrolom Jermena, prekršeno je nekoliko dogovora o prekidu vatre koji su postignuti posredstvom Kremlja. U Jermeniji je bilo objavljeno ratno stanje i opšta mobilizacija, dok je u Azerbejdžanu uveden samo policijski čas i delimična mobilizacija. Postavlja se pitanje šta je konkretno učinila Rusija kao glavna sila Organizacije Ugovora o kolektivnoj bezbednosti (u daljem tekstu ODKB) kako bi zaštitila Jermeniju kao stalnu članicu tog vojnog saveza? Rusija ima svoju vojnu bazu u Jermeniji, kao i zajednički sistem protivvazdušne odbrane, te joj je ova strateški itekako važna. Međutim, Rusi su, ipak, ovaj put odlučili da sede na dve stolice.
Suština principa kolektivne bezbednosti vojnih saveza kako NATO, tako i ODKB, nalaže dužnost uključivanja u neki konflikt u slučaju da bude napadnuta ili postoji realna opasnost po teritorijalni integritet neke od zemalja članica. Tako su Rusija i ODKB bili dužni da štite i suverenitet vazdušnog prostora Jermenije, iako se sukobi formalno nisu odvijali na teritoriji Jermenije već Azerbejdžana u čijem sastavu se nalazi Nagorno-Karabah većinski naseljen Jermenima. Azerbejdžan nije član ni ODKB-a, ni NATO-a (iako ima bezrezervnu finansijsku i logističku pomoć Turske), te su ipak mnogo veća očekivanja bila od Moskve koja vodi glavnu reč u savezu kom pripada jedna od zaraćenih strana.
Međutim, zaštita saveznika je izostala, pa je Azerbejdžan navodno greškom oborio ruski vojni helikopter MI-24 iznad jermenske teritorije. Dvojica članova posade su stradala, dok je treći povređen. Tako dolazimo do situacije u kojoj, umesto da štiti Jermeniju, Moskva dobija ponudu Azerbejdžana za finansijsku kompenzaciju za srušeni helikopter i verovatno za ljudske živote. Biće interesantno čuti Kremlj koliko iznosi ta “kompenzacija”.
Sve u svemu, čelnici Jermenije, Azerbejdžana i Rusije u ponedeljak su potpisali sporazum kojim se okončava rat oko teritorije Nagorno-Karabaha. Potpisivanje sporazuma dolazi u momentu kada su azerbejdžanske snage ostvarile značajne dobitke na bojnom polju, sa zauzimanjem strateškog grada Sušija, drugog najvećeg grada u spornoj regiji, pa je sporazumom predviđeno da Azerbejdžan zadrži kontrolu nad teritorijama koje je zauzeo tokom sukoba. Izgleda da je Jermene stigla kletva: „Dabogda te Rus branio“. I dok Azerbejdžanci na ulicama slave sporazum, gde se mogu čuti slogani „Šehidi ne umiru, zemlja se ne deli“, “Karabah je naš i naš će uvek ostati”, u Jermeniji je sa razlogom došlo do porasta antiruskog raspoloženja. U Jerevenu je veliki broj demonstranata nezadovoljnih mirovnim sporazumom postignutih „posredstvom“ Kremlja upalo u zgradu Vlade tražeći ostavke. Na ulici je pucnjava, a predsednik Parlamenta je pretučen. Da su sa pravom revoltirani i da su ostavljeni od strane saveznika svedoči i to što nisu mogli bezbednosno da zaštiti ni vazdušni prostor Jermenije. Uz to, dodajmo da je Rusija prodavala oružje i Jermeniji i Azerbejdžanu. Kakav paradoks.
Međutim, zašto je ovo važno i koje su lekcije za našu zemlju? Pa zbog toga što određeni deo establišmenta u Srbiji maksimalno forsira evroazijske integracije i intenzivnu saradnju sa ODKB-om. Antirusko raspoloženje u Jermeniji nam pokazuje da izostanak rešenosti Moskve da na adekvatan način pomogne svom savezniku dovodi do gubitka kredibiliteta ODKB-a kako kod članica, tako i kod bilo koga ko očekuje njihovu pomoć i zaštitu. I upravo u tom grmu leži zec. Ako se osvrnemo na paralelu između Nagorno-Karabaha i očekivanja Srbije od Rusije po pitanju Kosova, vidimo da ova situacija neodoljivo podseća na 1999. godinu kada su Rusi “braći” Srbima zadali jak udarac svojim “nečinjenjem” po pitanju sukoba na Kosovu i Metohiji. Stoga bi ovo trebalo da bude nauk za određeni deo javnosti u Srbiji da im Rusija isto kao ni 1999. godine neće rešiti kosovski čvor čarobnim štapićem, jer to ne uspeva ni u svom dvorištu. Eventualno će učestvovati u procesu rešavanja, ali isključivo uz čvrst dogovor sa Zapadom i u skladu sa interesima velikih sila.
Sasvim je očigledno da je ODKB jedan vrlo labilan vojni savez koji se eventualno vodi da postoji samo na papiru, kako bi se moglo reći da eto tamo negde na Istoku postoji vojna grupacija kao svojevrstan pandan NATO. Čak od 1999. godine imamo i trend napuštanja, pa tako Azerbejdžan, Gruzija i Uzbekistan više nisu deo saveza. Šta Srbija tačno dobija time što je jedina evropska zemlja sa statusom posmatrača u ODKB-u još uvek nismo saznali, a verovatno nikad i nećemo.
Autorka je projekt menadžer u Savetu za strateške politike
STUPS: Bestijarijum