Ne tako davno pitao me je Dejan, ulični prodavac knjiga na (beogradskom) Zelenom vencu, zašto Al Jazeera Balkans (koju godinama prati) stalno forsira tekstove iz Srbije koji u javnosti stvaraju utisak da je kod nas „sve crno“. Ne bih da kvarim relacije sa Dejanom, kod koga sam nabavio mnogo dobrih knjiga, pokušavam da ga ubedim da se o tome obavesti preko uredništva, ali ne ide. Na kraju sam pokušao da odgovorim protivpitanjem: da li se nešto od toga može pojaviti u srpskim medijima? Negira. Upitah ga još da li ovdašnji mediji prenose nešto pozitivno iz Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Ne, zato i ne pratim naše medije, jer sve je laž, reče Dejan i sruči mi još jedno „lako“ pitanje: Šta je istina o tobož četničkom spasavanju savezničkih avijatičara u Drugom svetskom ratu?

Pre nego se poduhvatim priče o tom „humanom podvigu“ bradatih pravoslavaca, evo kraćeg pomena fenomena, one Gebelsove (Joseph Goebels) da „sto puta ponovljena laž postaje istina“. Pogotovo kod Srba. Trebalo bi nekoliko tomova da se pobroje samo laži i dubare trenutnog srpskog vožda Aleksandra Vučića. Evo primera: svojevremeno je (i ostao živ) izjavio: „Bio sam najmlađi predsednik vlade u istoriji Srbije“, a onda neko nije bio lenj i napravio je listu na kojoj je „najmlađi“ srpski/srbijanski premijer Alekandar Vučić tek 28. po mladićstvu. Najmlađi je prota Mateja Nenadović (28), sledi ga Jevrem Obrenović (31), 14. je Ilija Garašanin (40), Petar Stambolić (41) je 17, Ana Brnabić (42) 20… Pre Vučića „plasirali“ su se Slobodan Penezić Krcun (26) i Dragi Stamenković (27), koji su bili četrdesetčetvorogodišnjaci kao i Aleksandar Vučić.

Ako naletite na nekog od više od 60 odsto njegovih i ovo mu kažete, uzvratiće da je reč o podacima „vatikansko-ustaške antisrpske klike“. I da je On najmlađi.

Pola miliona eura za ‘Heroje Hilijarda’

Krajem jula ove godine na sajtu Filmskog centra Srbije moglo je da se vidi koje je sve filmadžije i za koje projekte pomogla država. Nakon dva odbijanja sredstva za filmove sa „nacionalnom temom“ dobili su Djeca Kozare Lordana Zafranovića i Heroji Hilijarda Radoša Bajića. Prvi, koji vuče na partizanstvo, dobio je 30 miliona dinara (olkoi 255.000 eura), a Bajićev, koji bi, posle serije Ravna Gora i filmom Za kralja i otadžbinu, pričom o dobrodušnosti pripadnika pokreta Dragoljuba – Draže Mihailovića u Pranjanima da dodatno okupa četnike – bezmalo dvostruko više – 52 miliona dinara (oko 442.000 eura).

Nije izostala ni medijska halabuka. Najstariji list na Balkanu sredinom septembra prošle godine ovo veliča, pod ambicioznim naslovom „Operacija Hilijard je bila najveća operacija spasavanja oborenih američkih i savezničkih vazduhoplovaca ikada“. Očekivano od Politike, pogotovo od Tanjuga, čiji je izveštaj prenela. Na 75. godišnjicu (15. septembra 2019. godine) u Pranjanima kod Gornjeg Milanovca bili su predsednik Srbije Aleksandar Vučić, predsednica parlamenta Maja Gojković, tadašnji američki ambasador u Srbiji Kajli Skot i „potomci nekoliko spašenih američkih vazduhoplovaca…“

Mnogi su se iznenadili što je u ovoj velikosrpskoj festi učešće uzeo američki ambasador, koji je po dolasku u Beograd slovio za čoveka koji je stigao sa zadatkom da „otera Ruse“. Ali ,i njega su brzo okadili tamjanom. „Slučaj Pranjani idealan je povod za upražnjavanje revizionističke mitomanije. To je jedan od ekstremno retkih slučajeva kad su četnici Draže Mihailovića uradili nešto korisno za savezničku borbu“ (Goran Despotović), ali se tom događaju pridaje preveliki, gotovo istorijski značaj. Vlast je to jedva dočekala. Laži nikad dosta.

Vijenci i govori Draži u čast

Uz srpske zvaničnike i Kajli Skota bile su (niko ne zna kako su na’vatane) delegacije SAD-a, Italije, Velike Britanije, Francuske, Kanade, Poljske, opštine Gornji Milanovac, neizbežne porodice Karađorđević i Fondacije Halijard. Oni su (obratite pažnju) položili vence na spomenik „Aerodrom slobode i ratnog savezništva SAD-a i trupa generala Draže Mihailovića“, nakon čega su intonirane himne Srbije i SAD-a. Prisutnima su se obratili predsednik Fondacije Halijard Džon Kapelo, pukovnik u penziji Zlatomir Grujić, komandant Komande specijalnih operacija za Evropu Kirk Smit, Kajl Skat i Aleksandar Vučić.

Išlo se i u lokalnu crkvu, potom je u osnovnoj školi „Ivo Andrić“ u Pranjanima održan prijem i koncert orkestra Ratnog vazduhoplovstva SAD-a u Evropi. Dva dana pre toga u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu otvorena je izložba „75. godišnjica spasilačke Misije Halijard“, kada je ambasador Skot rekao je da će SAD „zauvek biti zahvalan srpskim saveznicima, koji su u Pranjanima spasIli 500 američkih pilota u Drugom svetskom ratu. Bili smo saveznici, rame uz rame, protiv zajedničkog neprijatelja… I ova izložba priča nam tu priču i daje nam delić uvida u istoriju“, kazao je Skot i dodao da je pomenuta operacija „doprinela izgradnji mostova prijateljstva između Srbije i SAD-a“.

Činjenice govore drukčije. Pred kraj Drugog svetskog rata ukupno su pretežno iz istočne Srbije evakuisana 2.392 pilota, od tog broja 2.010 uz pomoć Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije i 382 (330 tokom misije Hjalard) uz posredovanje četnika Draže Mihailovića. Istoričari četničkoj ganutosti pripisuju dva razloga: zbog saradnje sa Nemcima, saveznici su s njima prekinuli kontakte, a bližio se kraj rata i valjalo je koliko-toliko iskupiti dušu. E sad, spasavanje 16 odsto vazduhoplovaca će se ekranizovati, a 84 procenta je bagatelisano. Uostalom, partizanski pokret je odavno u Srbiji prekomandovani u neprijateljski.

Hiljadu žrtava u Mijajlovoj jami

Dragan Stojković, publicista i izdavač, u predgovoru knjige Mijajlova jama (autori Dušan Prica i Joksim Radojković) navodi da je u ovu krašku jamu nakon ubistva (najčešće klanja) bačeno više od 1.000 ljudi, „rodoljuba i simpatizera Narodno-oslobodilačkog pokreta sa područja Pomoravlja, Resave i Levča, a na ploči piše „…i jedan broj savezničlkih vojnika“.

U knjizi se navodi da su savezničke pilote po povratku sa bombardovanja nemačkih ciljeva u susednoj Rumuniji, dok su se raspitivali za Titove partizane, četnici pod komandom kapetana Mihaila Čačića ubijali i bacali u Mijajlovu jamu. Ova duboka vrtača nalazi se na padinama Južnog Kučaja, oko 30 kilometara od Despotovca, prema predanju, ime je dobila po nekom Mihajlu koji čuvao ovce i kada je seo da se odmori i zasvirao na fruli, ovan predvodnik ga je udario u leđa i zajedno su upali u jamu doboku više od 100 metara. U nju je bačeno više od 1.000 ljudi iz tog kraja, među njima „veći broj savezničkih vojnika, Engleza i Amerikanaca (palih pilota), zatim Rusa, Poljaka, Grka, Čeha i Italijana, koji su pobegli sa prisilnog rada od Nemaca, tražeći partizane“. Naišli su na četnike, Čačićeve koljače.
Mijajlova jama i mnoge druge su zaboravljene. Bajić će preneti na veliki ekran „najveći poduhvat ikada“ koji se zbio u Pranjanima, a ni potomci 84 odsto spasenih savezničkih avijatičara i potomci njihovih spasilaca ne haju za istinom. Kao da im je dovoljno da su došli, čuli samo jednu priču, ušli u crkvu, zamezili…

Osim filma u Pranjanima, planira se izgradnja aerodroma i raznih obeležja koji podsećaju na „dobre duše“ četnika Draže Mihailovića, gde će, kao u, recimo, Kamengrad Emira Kusturice, tokom godine „bratskom srpskom narodu“ da dolaze hiljade Amerikanaca.

Možda im neko zasvira na Mijajlovoj fruli, koja je, navodno, pronađena pored jame.

(Al Jazeera)