Ima ona grafička novela Frenka Milera – ”300“ – o (ludo) hrabrom Leonidi i šačici njegovih Spartanaca, s kojom se herojski suprostavio višestruko brojnijoj i nadmoćnijoj vojsci persijskog kralja Kserksa. Taj opštepoznati ep ispričan, pre više od dve decenije, u novoj, osveženoj verziji upotrebom jezika stripa i do danas je ostao jedno od vrhunskih dela koje je sedmu umetnost uzdiglo na zaslužene visine, daleko iznad petparačke tinejdžerske zanimacije.

Nimalo istorijski hit “200”, ovih dana premijerno je prikazan u Novom Sadu. Reč je o epskom bezobrazluku koji je svojim zaposlenima priuštilo rukovodstvo Radio-televizije Vojvodine, izbacivši ih bez trunke stida direktno na ulicu. Zapravo, bez posla nisu ni ostali u matičnoj kući, već u agenciji za posredovanje preko koje ih je RTV iznajmljivao (ili izrabljivao). Na žalost, napredni zakon je dozvolio ovakvu akrobaciju i rukovodstvo pokrajinskog javnog servisa ju je zdušno prihvatilo, skidajući tako sa sebe odgovornost za sudbinu 200 radnika u tuđe ruke.

Sindikat Nezavisnost je nedeljama upozoravao da se ovo sprema, poslednjeg dana avgusta organizovao je i protest ispred direkcije RTV-a, dok se Nezavisno društvo novinara Vojvodine tim povodom obratilo brojnim međunarodnim novinarskim i medijskim organizacijama, kao i OEBSU-u, Savetu Evrope i Delegaciji Evropske unije u Srbiji. NDNV je upozorilo da bi, između ostalog, masovno otpuštanje radnika u Radio-televiziji Vojvodine posebno moglo ugroziti informisanje na manjinskim jezicima u pokrajini.

Sa druge strane, osoba koja se i dalje predstavlja kao predsednik Vlade Republike Srbije i koja je od strane sindikata prozvana kao najodgovornija za otimanje 201 milion dinara od vojvođanskog javnog servisa, što je i izazvalo masovno otpuštanje, nije našla za shodno da se o ovom pitanju oglasi. Ćutali su, i dalje ćute, i rukovodstvo RTV-a i režimski sindikati u televiziji i gradonačelnik Novog Sada i predsednik Pokrajinske vlade. Tako to izgleda kada se informišu samo putem provladinih medija. Eto, Pokojni Tanjug je, na primer, preneo da u RTV-u neće biti otpuštanja i da će biti obezbeđene redovne plate.

A upravo su se navedene persone, pre gotovo godinu dana, prilikom svečanog otvaranja nove zgrade Radio-televizije Vojvodine na Mišeluku, u koju se javni servis još nije preselio niti se zna kad će, međusobno hvalile i preuzimale zasluge za izgradnju zgrade do koje bez njih, po sopstvenim tvrdnjama, ne bi ni došlo. Razbacivali su se tada milionima koje su uložili u zgradu, dok danas ćute ko zaliveni, glumeći da su nenadležni. Možda to ima veze i s tim što ni novosadska ni pokrajinska vlast još nisu formirane, uprkos istorijskoj i nedvosmislenoj pobedi naprednjaka na oba nivoa. A pre će biti da je ovo samo drugi čin čišćenja te televizije od nepodobnih.

U tom kontekstu, najinteresantnija je činjenica što je na pomenutom protestu pod prozorima čelnika RTV-a bilo svega stotinak okupljenih. I što je među njima bilo dosta onih koji lične i direktne veze s RTV-om nemaju, ali znaju kakav bi javni servis trebalo da bude. Između ostalih, podršku onima koji ostaju na ulici dali su aktivisti Združene akcije “Krov nad glavom”, te brojnih drugih organizacija. Majku mu, pa čak su pred Studio M došli i predstavnici sindikata JGSP-a, gradskog preduzeća, ali ne i tih 200 koji sutradan ostaju bez egzistencije. Znam da ne treba nikoga unapred osuđivati jer nikad ne možeš znati u kakvoj se neko situaciji nalazi. Neki od tih 200 bili su na ulicama i 2016. godine kada su im brojne kolege razjurene zbog političke volje nove garniture. Mnogi na žalost nisu, jer su mislili da su njihove pozicije sigurne, da je dobro ne talasati. Sada je došlo i po njih. I zašto opet ćute? Šta može da izgubi onaj ko je na ulici?

Ta apatija, ta briga samo za svoje je jedan od razloga zašto smo tu gde smo. Uvek prisutna opravdanja “ne mogu zbog posla”, “ne mogu zbog dece”, “neću da se zameram”… Znam da je donošenje krupnih odluka teška i nesigurna rabota. Posle nekih sam se gorko kajao, ali za neke sam žalio što ih nisam doneo ranije. Zato ne mogu da razumem kako neko može da kalkuliše u ovakvoj situaciji. Ostaješ na ulici na početku školske godine, sa kreditima i računima. Dugovima. Čoveče, od sutra bukvalno nemaš ni za hranu, pa šta je to što te sprečava da konačno pokažeš kičmu?

Lično, mislim da bi tih 200, da su sa porodicama i prijateljima došli i samo seli ispred RTV, uz poruku da ne idu odatle dok se ne nađe način da ne dobiju otkaze i dok RTV ne postane pravi javni servis građana Vojvodine, srušili i Koprivicu i Vučevića i Mirovića. Poslao bi, naravno, naš Kserks na njih najelitnije jedinice smećeida i botova, ali bi tako stvorio legendu o 200 hrabrih koji su, uprkos najcrnjim prognozama, nakon godina saginjanja, konačno preuzeli sudbinu u svoje ruke.

(Autonomija)