Očekivano, ali zbog toga ništa manje degutantno i tužno, politička i društvena elita u Srbiji i ove je godine – uz časne izuzetke – uglavnom ignorisala godišnjicu genocida u Srebrenici. Nije “pomoglo” ni to što je reč o 25. godišnjici tog najvećeg zločina na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata. Sa koronom smo od marta ove godine, a sa virusom velikosrpskog militantnog nacionalizma već – evo – 32 godine, od momenta kada je Slobodan Milošević uličnim ustavnim pučem srušio autonomiju Vojvodine i krenuo u razaranje Jugoslavije.

Da stvar bude gora, činjenica je da je u “zaveri ćutanja” o genocidu u Srebrenici zapravo gotovo čitavo društvo saučesnik. Počev od 11. jula 1995, kada su režimski mediji ćutali a “obični” građani Srbije nisu, je l’ te, znali šta se dešava. Poput svih onih “običnih” građana od pre osamdesetak godine, iz okoline konc logora, koji – eto – “nisu znali” za krematorijume u susedstvu njihovih sela i gradova.

Beograđani su bacali cveće na tenkove koji su kretali put Vukovara. Nikada se zbog toga nisu pokajali. Posledica: vlast u Srbiji već osam godina uzurpiraju na indigo preslikani oni koji su dobili gotovo konsenzualno poverenje “naroda” za ratne pohode iz devedesetih godina 20. veka. I evo ih danas: Vučić – krvavi radikal zaodenut u providnu jagnjeću kožu, besramni Dačić – zaodenut u samoga sebe, Vulin – iz kojeg neprestano progovara ludačko-ubilački duh Mirjane Marković… Šta je sve o njima napisano i rečeno, nema se tu bog zna šta dodati. A koga zanima, neka se pozabavi bogatom svetskom pravničkom, naučnom i publicističkom literaturom na temu odgovornosti Srbije za zločine u poslednjoj dekadi 20. veka. Čitanje je lekovito. A Srbija nije mera sveta. Ona je oglašena krivom pred Međunarodnim  sudom pravde u Hagu jer nije sprečila genocid u Srebrenici. Srbija je, dakle, prva zemlja u istoriji civilizacije kojoj je zvanično presuđeno na taj način.

O tome su ćutali i oni koji su danas u “pravoj opoziciji” i po njenim obodima. Oni koji su bili na vlasti od 2000. do 2012. godine i koji su se uvek dodvoravali nacionalistima, valjda zato što su i sami nacionalisti, jer šta bi drugo moglo biti. I jedni i drugi, kada su bili u poziciji vlasti, suštinski su bili saučesnici zločinačke politike, jedni kao direktni organizatori i sprovoditelji, a drugi kao – na prvi pogled – apsurdni naknadni saučesnici, iako u izvođenju zločina – ruku na srce – nisu učestvovali. Mada je među “očevima opozicije” i te kako bilo i memorandumskih akademskih jurišnika. Prvi su se vratili na vlast jer su im ovi drugi iz sadašnje “prave opozicije” to omogućili, uvodeći veronauku u naše laičke škole, rehabilitujući četnike, gazeći po antifašizmu. Potpisali su s njima i pravi “trojni pakt”: doneli su 2006. godine sa političkim snagama iz devedesetih na sramotan način Ustav Srbije, potpisali su 2008. godine Deklaraciju o pomirenju sa Miloševićevom Socijalističkom partijom Srbije, i iste godine uradili sve kako bi protivpravno bila formirana Srpska napredna stranka. Na taj su način ukinuli razliku između njih i sebe, to jest normalizovali su monstruma. Usput su, naravno, prodali i Naftnu industriju Srbije, i to nikom drugom do – Putinovoj Rusiji. Koja je, od tada do danas, od Srbije napravila eksluzivnog partnera u destabilizaciji Balkana. Srbija je, kao i obično, krećući se u smeru kontra orbite i kao dobrovoljni faktor nestabilnosti, nastavila da perverzno uživa u toj sada već uveliko autodestruktivnoj ulozi. A za to vreme, analitičari – skoro sve sami doktori i doktorandi nauka – ingeniozno zaključuju: SNS je danas potpuno uzurpirao politički život. Što bi rekao Bili Piton, kad su mu zamerili što preprodaje polovne mrtvačke sanduke: “Ajde!?”

Kakva je danas ta postpetooktobarska Srbija? Ona je reprimitizovana, retradicionalizovana, u njoj je restaurirano iskonsko zlo, natopljena je dubokim konzervativizmom, primitivizmom, verskim ekstremizmom, luđačkim stereotipima i predrasudama o sopstvenoj “posebnosti”, i – pre svega – nacionalizmom. Na uličnim protestima odavno je gotovo nemoguće pronaći bilo kakve simbole, sem nacionalističkih. U pogubnom nacionalizmu su odrasle, vaspitavane i obrazovane generacije mladih ljudi. Od društvene i političke elite samo se retki usuđuju da zucnu nešto o evroatlantskim integracijama. O Srebrenici, kao što rekosmo, vlada zavera ćutanja, u zemlji koja tobož već 20 godina kao svoj glavni spoljnopolitički cilj ima ulazak u EU.

A ono što je u Evropskoj uniji pravilo, onda bi valjda moralo da vredi i ovde, u tzv. zemlji-kandidatkinji. I zato je odnos prema Srebrenici mera demokratije u Srbiji. Jer genocid, ratni zločini, etnička čišćenja, masovna silovanja, milioni raseljenih, 100.000 mrtvih samo u Bosni… – to su uzroci ovog truljenja u kojem se Srbija nalazi. To su uzroci korupcije, klijentelizma, pljačke, besramnog bogaćenja pojedinaca, sve većih klasnih razlika, povratka notornih vučića i dačića na vlast, pendrečenja demonstranata i novinara, prinudnog iseljavanja ljudi iz kuća i stanova, kupljenih diploma, neadekvatne zdravstvene zaštite, epidemiološkog sloma države, NATO bombardovanja, nezavisnosti Kosova, upropaštenog pravosuđa i medija, nepostojanja nezavisnih institucija, jednopartijske skupštine…

Odnos prema srebreničkom genocidu ujedno je i odnos Srbije prema sopstvenoj budućnosti i prema svojim susedima. Sve ostalo su jeftini izgovori, sramne i prostačke trice i kučine, koje nas – kao preteško sidro – drže na dnu evropske civilizacije i ne daju nam da uzmemo dah, a nije baš da se nešto i koprcamo da ga uzmemo. Kako je moguće da barem vi, koji ste 11. jula 2020. godine bili na protestima i koji tobož želite promene i nastupate sa “levičarske” i “građanske” pozicije, “niste znali”, kako ste – majku mu – “zaboravili” – da se toga dana obeležava 25. godišnjica genocida u Srebrenici, pa da ste usled – eto, “zaborava” – “zaboravili” makar na minut ćutanja. Samo jedan minut.

Nemoguće je zvati se čovekom a ne razlikovati temeljna pitanja dobra i zla. Dok god je tako, građani Srbije nastaviće da žive upravo onakvim životom kakav su i zaslužili. Rečnikom nacionalista, to je – božja kazna.

(Slobodna reč, foto: Beta)