Gledao sam dokumentarni film o Berni Sandersu – jedan od dvojice preostalih kandadata američkih demokrata u budućoj predsedničkoj trci, koji se zalaže za velike socijalne promene u SAD. Sanders inače i važi kao „socijalista“ u demokratskim redovima što je u američkom slučaju vrlo retka pojava, skoro pa na ivici incidenta.

Njegovi predlozi o proširenju prava na besplatnu medicinsku negu, koja postoji u SAD a za to se teškom mukom izborio bivši predsednik Barak Obama, naišla su na velika neslaganja, pre svega stručne a i laičke javnosti koja gravitira prema desnom, to jeste konzervativnom krilu američke politike. Čak su i mnogi liberalni analitičari i znalci iskazali neslaganje sa Sandersovom „radikalno-socijalnom“ politikom plašeći se da to narušava srž američke demokratije – i teško je reći da nisu u pravu. No, ono što je predložio Sanders i nije tako radikalno kao što se Amerikancima čini; on je samo primenio iskustva tzv. socijalne države ili pak one modele koji su već postojali u mnogim evropskim zemljama, a i danas su aktuelni po pitanju besplatne zdravstvene nege, besplatnog školstva, obilate socijalne pomoći itd. Problem je sa ovim Sandersovim merama što će one, ako se ikada i primene, mnogo koštati poreske obveznike, a naročito one najbogatije, što je u SAD ravno blasfemiji i miriše na „komunizam“, a toga se domicilna javnost plaši više nego koronavirusa.

Međutim, na Sandersov ekonomski socijalizam bučno je reagovala celokupna ekonomska struka u svetu, bilo da su podržavali ili kritikovali njegove mere. Da li su Sandersove mere, koje bi SAD opasno približile državi socijalnog staranja, stvarno vredne tolike buke stručne javnosti u svetu ili su se promoteri „novog svetskog poretka“, kojeg od milja zovu neoliberalizam, uplašili nečeg drugog? E, to drugo je došlo u vidu koronavirusa koja je, kao svetska pandemija, pokazala koliko su današnji ekonomski trendovi neodrživi i opasni po zdravstvene sisteme celog sveta.

„Šta smo naučili? Da nas je država kao tvorevina izdala. Bilo da je u pitanju Kina, Italija, Španija, Francuska, Velika Britanija, SAD ili Srbija država se pokazala prvo kao nesposobna da se pripremi za pandemiju, a već dve decenije se trubilo na sva zvona da samo što nije, a zatim je, kao kompenzacijom za svoju nesposobnost , odgovorila radikalnim merama upravo protiv onih koje se obavezala da štiti“ (Epidemiolog Predrag Đurić, portal Storyteller). Stvarno čudno da epidemiolog osuđuje državu „kao tvorevinu“ i zašto se on petlja u kritikovanje države kao takve pored svih stručnjaka za tu oblast: sociologa, politikologa, ekonomista, pravnih teoretičara i sl.? Epidemiolog Đurić ukazuje na ključan problem sa kojim danas bore sve države, a to nije samo koronavirus već, pre svega, nespremnost državnih sistema da se izbore sa pandemijom jer naprosto se nisu pripremale za ovakav katastrofalan scenario. A zašto to nisu radile? Pa upravo zbog opšte tržišne logike da se valja baviti samo onim što je isplativo, to jeste što ostvaruje profit, a pripreme za epidemije očigledno nisu spadale u domen ili domet ove „logike“. I sada ispaštamo zbog tog svetskog trenda koji je u inat državi socijalnog staranja uveo neoliberalne „mere“ koje su vođene samo tržišnim interesom, a tim su se novim trendovima prilagodili i zdravstveni sistemi koji su sada nemoćni, slabo opremljeni i uopšte nespremni za katastrofu. Zato je o tom problemu progovorio jedan epidemiolog koji osuđuje državu „kao tvorevinu“ – što zvuči onako prilično anarhistički, mada ne verujem da je to na umu gospodinu Predragu Đuriću. Država je izdala sopstvene zdravstvene sisteme jer se vodila samo ekonomskom logikom, a zaboravila je na „resurse“ zbog kojih ta ista ekonomija i postoji, da, zaboravila je na ljude ili pak na one male, obične predstavnike čovečanstva koji nisu deo bogatih svetskih elita ili pak dobijaju samo mrvice od „kolača“ tzv. ekonomske globalizacije.

Možda će se posle ove krize sa koronavirusom država morati pozabaviti sa Sandersovim merama i sprovesti korenitu promenu u odnosu prema sopstenim zdravstvenim sistemima. Ovde ne mislim na neku specifičnu državu tipa SAD već upavo na onu opšte-tipsku o kojoj govori epidemiolog Predrag Đurić. U stvari, nije ni bitno da li će to biti Sandersove ili već čije mere, ono što je važno jeste „state of mind“ ili stanje svesti koje će odražavati nasušnu potrebu da se pripremimo za budućnost i dočekamo sledeću pandemiju spremno i odgovorno. Jeste, verovatno to neće biti ekonomski isplativo i koštaće strašno mnogo, ali moramo naučiti da ljudski životi nemaju cenu, kao i da se ne mogu određivati ekonomskim aršinima ili potrebama. Treba misliti na budućnost, a ne samo na profit. Zato su ovom svetu potrebni ljudi kao što su Sanders ili epidemiolog Đurić jer oni progovaraju iz budućnosti i nude rešenja koja se tiču svih nas, a ne samo onih probrano-elitnih. Da, oni su vesnici nove globalizacije, ali pravednije i ljudskije od ove koju proživljavamo danas.

(Autonomija, foto: Pixabay)