Često dobijam komentare čak i od bliskih ljudi da sam se “uvalila u fotelju”, da “koristim privilegije javne funkcije” (a gde su mi), pa čak i da sam se “prodala”. Ovo poslednje zaslužuje poseban elaborat, pošto valjda ovde ljudi misle da je definicija poštenog funkcionera gladan i siromašan čovek koji je 24 sata na meti javnosti i svako može da mu se pokaki na twiteru, fb-u ili bilo kom drugom mestu, da svako može da ga maltretira besomučnim pitanjima, da nije previše mršav, ali ni debeo, da nema nijednog bogatog rođaka ili prijateljada, da vodi računa kako se oblači i ne nosi iste stvari, , a da on/ona, naravno, sve to radi besplatno. No, o tome drugom prilikom.

Upravo zbog svih ovih neosnovanih sumnji i optužbi rešila sam da javno pišem o svakodnevnim diskriminatornim i nečovečnim iskustvima koja mi se dešavaju iako prezirem kukanje, jer tako pokazujete slabost, a funkcioner naravno nema emocije ni slabosti. Možda, eventualno, žena funkcionerka može da zakuka, jer žene su plačljivice i to jedino dobro rade, kažu ovi što na gore pomenuti način definišu funkcionere.

Dakle, krenem ja danas s mojim asistentom na ročište koje se odigralo u Prvom osnovnom sudu, da svedočim u jednom radnom sporu. Dolazim do suda koji se nalazi u ulici Bulevar Nikole Tesle 42A. Vozim sopstveni auto, Audi Q7 (hhaha, šala mala), pardon službenim vozilom pod rotacijom (hhaa, eto još malo šale) Reno megan 2002. godište, uvezen polovan i zaista u njemu izgledam kao Draguljče.

Parkinga obeleženog za osobe sa invaliditetom ispred Suda ni za lek. Ništa novo. Isto je i oko policijskih stanica, ali zato živeli tržni centri. Tu ih ima za celu ekskurziju. Dok sam tražila parking, asistent ode da proveri da li postoji pristupačan ulaz u Sud jer na glavnom ima stepenica koliko nećete. Dolazi i obaveštava me da postoji sporedni ulaz gde je sve ravno. Nalazim parking i upućujemo se ka sporednom ulazu.

Dolazimo do vrata koja su, naravno, zaključana. Na vratima nema nikakvog obaveštenja tipa: “Molimo vas da pozovete taj i taj broj kako bi službeno lice otključalo vrata.” Zamolim asistenta da ode ponovo na glavni ulaz i kaže im da otključaju vrata. U međuvremenu prolazi nekoliko ljudi koji me vide, ali ne raguju. Na kraju izlazi službeno lice koje čim je otvorilo vrata i ja ušla odmah i zaključalo vrata.

Pitam: “Kako rešavate proceduralno ulazak osoba sa invaliditetom?”

Odgovara: “Kamere nam trenutno ne rade, inače mi vidimo i otključamo.”

Pitam: “Zar ne možete da stavite neko obaveštenje, neki broj?”

Kaže: “Uvek neko dođe s osobom pa ode da obavesti”.

Pitam: “Šta ako osoba dođe sama?”

Odgovara: “Ovde ljudi puše pa uvek neko naiđe.”

Konstatujem: “Uzdajmo se u pušače”.

To je inače unutrašnji deo, ali je kao neki prostor u kom se puši i odakle se dalje uazi u Sud. U međuvremenu pozivam asistenta da mu kažem da uđe na glavni ulaz jer su vrata na koja sam ja ušla zaključana, pa ćemo se naći u zgradi. Ulazim u neki hodnik gde se bukvalno susrećem sa scenama iz serije Bolji život i sličnih domćih serija. Prošlo je pored mene bar 20 zaposlenih, svako zastane, ja pitam gde je sudnica taj i taj broj i kako jedan nešto odgovori tako odlazi i dolazi drugi. Ponovo sam na vezi s asistentom koji ne zna kako da dođe do mene jer sam ja u suterenu, a on na prizemlju. Meni neko od prolaznika (zaposleni) saopštava da je to suteren. Onda ja izlazim u hodnik i počinje dva minuta mog hepi napada. “Na šta ovo liči? Nemate nikakve procedure. Ima vas milion ovde, a niko ništa ne radi.” Žena mi kaže: “Mi smo samo radnici”. (Pitam se dokle će ljudi funkcionisati po modelu “veži konja gde ti gazda kaže” i negirati sopstvenu odgovornost za situaciju u kojoj se nalaze.) Odgovaram: “Ma je li? Zar vi kao radnici nemate nikakvu odgovornost prema ustanovi u kojoj radite? Gde je inicijativa?” Ona kaže dok stoji u hodniku i puši cigaretu: “Nas niko ništa ne pita, samo nas teraju da radimo”. Drugi, dok jede sendvič, izgovara: “Ja sam izašao ovde i i smrzavam se zbog vas jer hoću da vam pomognem”. Na kraju, ugledam svog asistenta, ponovo ulazim u onaj hodnik i nailazim na osobu koja nam objašnjava gde je lift koji vodi do sprata gde se nalazi sudnica. Još jednom udar na ljudsko dostojanstvo. Još jedan nepotrebni stres pred događaj koji je sam po sebi stresan. Uvek predjelo od kog presedne sve ostalo. Čak i ako glavno jelo ispadne OK.

Dok ovo pišem proveram ima li na sajtu Suda nešto i nalazim na deo o osobama s invaliditetom: https://prvi.os.sud.rs/tekst/163/osobe-sa-invaliditetom.php I to je nešto. Ostalo moramo sami. Da pišemo, opominjemo, vičemo, pružamo ruku.

(Autonomija, Foto: Facebook)