Možda je u pitanju pogrešna procena, ali se čini da će se ova regionalno rasplamsana furtutma, nastala usvajanjem crnogorskog Zakona o slobodi veroispovesti i pravnom položaju verskih zajednica, završiti svojevrsnim hepiendom: iz svega ovoga glavni junaci priče – i oni u susednoj državi, i ovi ovde – izaći će kao pobednici.

Preživelo se svašta, i atentati, i državni udari, i razni nečovečni pritisci spolja i iznutra, i uvek su se opasne tenzije na kraju pretvarale u političko-košarkaške trojke ili egzibiciona zakucavanja, uz oduševljene urlike publike sa tribina.

Misteriozni, pozadinski kreator, bebeće nežnosti, sa oba oka u glavi, zadužen je da konstantno drži povišenu temperaturu, ne bi li ogromna arena za gledaoce željne krvi radila kao dragstor, a naši junaci konstantno vodili odlučujuću bitku u kojoj rizikuju sopstveni život na polzu naroda.

U arenu im se umesto pravih protivnika uglavnom ubacuju golovrate i goloruke koke, koje se pinkovskom filmskom nanotehnologijom, za gledaočevo oko, pretvaraju u čudovišta veličine dinosaurusa i koje, ako ne uspeju da pobegnu glavom bez obzira, vrlo brzo završe u loncu sa peršinom, paštrnakom, celerom i jednom glavicom crnog luka.

Istorija se ponavlja: prvi put kao tragedija, drugi put kao ukusna supica.

Ako se procena pokaže kao dobra i ako se patnja na licima naših junaka povodom crnogorskog zakona na kraju pretvori u pobednički osmeh, ne znači to da ovaj zakon već sada nije imao ozbiljne posledice u stvarnosti, ne toliko manje u Srbiji no u Crnoj Gori.

(I) on je dokazao koliko je ova zemlja duboko razvaljeno društvo, ispresecano čak i na najneočekivanijim mestima dubokim i širokim provalijama.

Ni hiljadu obnovljenih „Mostogradnji“ ne bi pomoglo da se prikupimo. Mostovi nam nisu potrebni samo u parku nego i u svakom stanu.

Toliko je strasti i ideoloških zanesenosti eksplodiralo povodom inkriminisanog slučaja da valjda nikada više, ni u kraćem roku, nije raskinuto prijateljstava, što u stvarnosti, što na društvenim mrežama, a „blok“ je na tviteru radio bogami u tri smene.

Sa jedne strane su dosadni nastavljači jedne poražene politike koji, čini se već vekovima, oštre šovinističke zube na susednim narodima i državama, jedva čekajući priliku za to, a sa druge – oni koji i sami ponekad završe u bezidejnim, začaranim krugovima prošlosti, čije fraze iz devedesetih deluju naivno u sadašnjem političkom kontekstu, ovde i u svetu.

Svi između upadaju u provaliju.

Duboko verujem da se najbolje što Srbija ima nalazi među onima koji su oštri kritičari nacionalizma, ali – budimo iskreni – i tu ima raznog, u najmanju ruku sumnjivog sveta koji je svoje ideološke premise pretvorio u profitabilnu robu koju – dugo već – prodaje Aleksandru Vučiću i/li stranim fondacijama.

To su oni kojima smeta nacionalizam, ali dobro uhlebljene – apsolutno ne dotiče to što naprednjačka vlast razara ovo društvo, praveći od njega konfete.

Interesantan je paradoks: deo naše javnosti sa potpunim pravom zamera većinskoj Srbiji to što pokušava da se umeša u unutrašnje stvari jedne suverene zemlje, a istovremeno radi to isto, dovodeći pritom u veoma nezgodan položaj građanski nastrojene intelektualce i javne ličnosti u Crnoj Gori koji se bore za demokratizaciju svoje države.

Crnogorski slučaj je pokazao i kako opozicija u Srbiji – uvek kada se pojavi neko „uletanje sa strane“ – nepogrešivo pogađa metu, ali pogrešnu. Demonstrira krhkost i nesnalaženje istorijskih razmera.

Čak bi se moglo maliciozno reći da su komične – optužbe da se ona meša u unutrašnje stvari susednih zemalja, kada jedva uspeva da se uplete u unutrašnje stvari sopstvene države. Brod Saveza za Srbiju opasno se naherio udesno – što zahvaljujući manijakalnom aktivizmu Boška Obradovića, što zahvaljujući nečinjenju ili činjenju građanskog dela ovog konglomerata – i preti da se prevrne i potone dok još stoji u luci i sprema se za polazak.

Ukoliko Savez za Srbiju ne odustane od samoubilačkog pokušaja da unutar sebe pokuša da izvrši nekakvu ideološku nivelaciju, zlo nam se piše.

Ovaj savez ima smisla samo ako odustane od tzv. identitetske politike i bude tek veoma šarolik politički alat koji će skloniti ovo čudovište sa vlasti, a posle toga ograničiti mandat na godinu dana, formirati ekspertsku vladu koja će organizovati slobodne i fer izbore, prethodno oslobodivši medije i društvo.

Zar neko misli da oni građani koji već godinama protestuju na ulicama protiv Vučića to rade da bi okolo mlatarali sa tri prsta.

Ne radi se tu samo o vrednostima nego i o političkoj mudrosti: zašto ostavljati prostor levo od centra potpuno prazan i dopuštati da se njime kreću razne ili nemoćne ili mešetarske partije. Bilo bi pametnije i za SzS da proširi svoj portfolio, jer će u protivnom neprestano dobijati veoma efektne udarce sa leve strane, i to sa punim pravom. Efektnost neće umanjiti činjenica da se među udaračima nalaze i Vučićevi vukovi, koji se već sada dobro i ubrzano organizuju.

A ti vukovi – i oni sleva, i oni zdesna, i oni u centru – imaju i vremena, i odrešene kese, i veliku kilometražu licemerne politike u nogama.

Za kraj naravno vic, a u glavnoj ulozi je Lala. Došao je naime kod lekara da mu ovaj skine gips. Lekar je zadovoljan oporavkom, a Lala ga pita da li će sada moći da radi „one stvari“ sa Sosom. Lekar mu odgovori da će moći, ta kako neće.

„Uf, dobro je“, zadovoljno će Lala, „dosad nisam mogao“.

(Danas)