Situacija u Crnoj Gori, nakon usvajanja Zakona o slobodi vjeroispovjesti ili uvjerenja i pravnom položaju vjerskih zajednica značajno izašla van normalnih političkih i pravosudnih tokova, što stvari prepušta bezbednosnim sistemima, a svakako ostavlja i mogućnost da eskaliraju – upozorio je za Autonomiju filozof i religiolog Miroslav Keveždi. Kontroverza tog zakona, ocenjuje, nalazi se u njegovim prelaznim i završnim odredbama, gde stoji da verski objekti i zemljište koje koriste verske zajednice na teritoriji Crne Gore a koji su izgrađeni, odnosno pribavljeni iz javnih prihoda države ili su bili u državnoj svojini do 1. decembra 1918. godine, i za koje ne postoje dokazi o pravu svojine verskih zajednica, kao kulturna baština Crne Gore jesu – državna svojina.

– Isto se odnosi i na one objekte koji su do tada izgrađeni zajedničkim ulaganjima građana. Predlagač zakona tvrdi da nije reč o bilo kakvom obliku konfiskacije i nacionalizacije, „već samo uvođenje pravnog reda u imovinske podatke verskih zajednica i utvrđivanje šta predstavlja, a šta ne predstavlja državnu svojinu“.

Ukoliko neka verska zajednica raspolaže dokazima da je na osnovu nekada ili danas važećih propisa postala vlasnik imovine, država bi to trebalo da prizna i poštuje. S obzirom na reakciju, izgleda da ovi dokazi u mnogim slučajevima ne postoje, ali je i pitanje da li su i kako mogli da postoje. Teret dokazivanja je prebačen na verske zajednice. Pitanje jeste i kakav je zapravo status te imovine do danas bio, tj. da li to znači da ona nije upisana? Neki drže da je crkvena imovina pre 1918. bila državna, tako da je ovo vraćanje na staro stanje.

Zašto je samo SPC digla glas protiv zakona, a ne i druge verske zajednice?

– Oko onog što je kontroverzno imamo ranije informacije da su imovinski odnosi sa drugim verskim zajednicama u Crnoj Gori rešeni. Sa Rimokatoličkom crkvom potpisan je Temeljni ugovor između Crne Gore i Svete stolice, 24. juna 2011. i kasnijim izmenama rešen je status imovine RKC. Jevrejska i Islamska zajednica potpisale su slične pojedinačne ugovore o odnosima sa Crnom Gorom, i tada se u medijima govorilo da je SPC time stavljena u neravnopravan položaj (SPC je 20. aprila 2012. sama uputila predlog ugovora crnogorskoj Vladi, ali im je navodno odgovoreno da ugovor nije potpisan zato što nisu registrovani i evidentirani po važećem zakonu – postavlja se pitanje ako ostale zajednice jesu registrovane, a SPC nije – zašto je to tako?).

SPC je u ovakvom obliku nastala tek 1920. Da li je uslov po kojem se to ko je titular imovine određuje u odnosu na stanje do 1918. godine – razlog za njen strah?

– Ako je državna imovina Crne Gore 1918. postala deo državne imovine KSHS, onda je nakon sticanja nezavisnosti Crne Gore 2006. godine imovina opet postala njena. Sam proces sticanja nezavisnosti Crne Gore zapravo jeste povratak suverenosti države Crne Gore nad svojom teritorijom. Kroz medije smo pre nekoliko meseci saznali da su neki od najznačajnijih objekata SPC u Srbiji, poput Hrama Svetog Save ili Saborne crkve, u vlasništvu države – tako da su parcele u državnom vlasništvu, a SPC je „držalac objekta“. Po ovome ispada da SPC-u odgovara država Srbija kao titular, ali joj ne odgovara država Crna Gora. Moramo spomenuti da je kontroverzno viđenje kontinuiteta kako države Crne Gore sa nekadašnjom Crnom Gorom, kontinuitet CPC, ali i viđenje kontinuiteta SPC u Crnoj Gori.

Sa druge strane, ponovo se postavlja pitanje dosadašnjeg statusa parcela i imovine koje koriste verske zajednice u Crnoj Gori – ko je bio dosadašnji titular? Da li su te parcele pre zaista bile državna imovina? Stiče se utisak da je Crna Gora zapravo prvi put u procesu upisa crkvene imovine u katastar. Ako je to tako, onda je zapravo ova pitanja možda pre trebalo rešavati u okviru svojinsko-pravnog zakonodavstva, a ne u zakonu koji se tiče slobode veroispovesti i pravnog položaja verskih zajednica.

S tim u vezi zanimljivo je razmotriti neke od odredaba Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosima u Srbiji, poređenja radi. Tu stoji da „ako vlasnik zemljišta zahteva da mu pripadne pravo svojine na građevinski objekat, dužan je naknaditi graditelju vrednost objekta u visini prosečne građevinske cene objekta u mestu u kome se nalazi u vreme donošenja sudske odluke“. Drugim rečima – zahtev za objektima košta. Po analogiji – ako je država vlasnik zemljišta na kojem je verska zajednica izgradila objekat, onda bi država trebala da ga otkupi. Ako to ne uradi, onda je ipak reč o konfiskaciji.

Još jedna odredba iz Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosima u Srbiji jeste zanimljiva: „Ako je graditelj savestan, a vlasnik zemljišta nije znao za izgradnju, u slučaju kad građevinski objekat vredi znatno više od zemljišta, građevinski objekat zajedno sa zemljištem pripada graditelju, a on za zemljište duguje vlasniku naknadu po prometnoj ceni zemljišta“. Po ovoj analogiji, verske zajednice bi trebale da otkupe zemljišta, tj. da plate nadoknadu državi.

Isti zakon izriče i sledeće: „Savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina“. Po ovome bi najverovatnije skoro svi verski objekti u Crnoj Gori već odavno postali vlasništvo verskih zajednica (tamo je isto tako dugo prisutna institucija tzv. „držine“).

Crnogorski Zakon o svojinsko-pravnim odnosima ima sasvim slična rešenja. Iako je pitanje koliko su navedene analogije održive i primenljive u slučaju verskih zajednica i ovom slučaju, navedeni stavovi ipak izriču principe koji idu na ruku SPC – ona je držalac manastira i hramova dugi niz godina i smatra ih svojom svojinom.

Iz izveštaja o predlogu zakona koji je izradio Odbor za ljudska prava i slobode vidi se da se ovi principi zanemaruju i da se u pitanjima pozivanja na svoje pravo svojine ide na mnogo stroži pristup, tako što se zahteva da budu ispunjena dva kumulativna uslova – jedan je posedovanje pravnog osnova u smislu ugovora o kupoprodaji i sličnog, a drugi je upis u katastar nepokretnosti.

Ima li zakon koji je usvojila Crna Gora pandan u nekom drugom zakonodavstvu?

– Ima mnoštvo paralela, nama manje poznatih. Recimo, Portugalija je 1834. ukinula sve monaške redove i konfiskovala njihovu imovinu. Prva asocijacija odnosi se ipak na revolucionarna događanja u Francuskoj tokom i posle 1789. godine, s tim što je tada u pitanju bila imovina Katoličke crkve. Istoričari pišu da je tada, u cilju izbegavanja bankrota, Tajeran predložio da se naciji stave na raspolaganje sva dobra klira kao najvećeg posednika u kraljevini. U zamenu za to se država obavezala da kliru obezbedi nadoknadu za rad, što je viđeno kao početak budžetskog finansiranja crkve. Klir nije povratio konfiskovana dobra – papa Pije VII u duhu pomirenja prihvatio je da se odrekne njihove restitucije. Na ovaj način sveštenstvo je stavljeno u zavisnost od države i isplate prema sveštenicima zavisile su od toga da li predstavnicima države njihove izjave prijaju ili ne. Isto tako, u istoriji je zapisano da je u Belgiji crkvena imovina bila rasprodavana tokom ulaska francuske armije. Činjenica je da je ovakvim rešenjima trajno smanjen uticaj Vatikana na Francusku, što je analogno nameri vlasti u Crnoj Gori da smanji uticaj SPC na Crnu Goru.

Zanimljivo je napraviti paralelu i sa današnjom Ukrajinom, gde je slavna Kijevo-Pečerska lavra državno vlasništvo, a verske organizacije je koriste s pravom zakupa. U komešanju oko stvaranja Pravoslavne crkve Ukrajine došlo se do razmatranja da država zakup sa Ukrajinskom pravoslavnom crkvom moskovskog patrijarhata koja je držala lavru jednostavno ne produži, tj. da se lavra da u zakup drugoj verskoj zajednici. Verujem da u SPC postoji bojazan da se ovakva rešenja ne uspostave kad je recimo u pitanju Ostrog. Bojazan svakako postoji da se ne napravi slično pravno rešenje na Kosovu.

Je li osnovni problem zapravo u religiji ili je u svetovnim pitanjima, konkretno novcu?

– Svi razlozi su u igri. Političkih razloga ima više. Jedan je politička modernizacija Crne Gore, koja s jedne strane podrazumeva sekularizaciju države i potiskivanje verskih uticaja na državu (pogotovo kad oni dolaze iz neke druge države), a s druge strane je tu sekularizacija u smislu razdvajanja religije i države. Paradoksalno, razdvajanje crnogorske države od uticaja SPC vrši se podržavljenjem imovine SPC. Svakako da će neki ovo opisivati kao spasavanje moderne crnogorske države od velikosrpskog kleronacionalizma. Drugi će tu opet videti kršenje verskih, nacionalnih i svojinskih prava. U Zakonu stoji da verske zajednice plaćaju porez, iako mogu da budu od toga i izuzete. Pitanje je kako bi SPC mogla da plaća porez kad joj je nepokretna imovina u državnom vlasništvu. S druge strane, spomenuo sam druge mogućnosti u kojima bi SPC zapravo možda bila prisiljena da plati otkup ili zakup nepokretnosti. Isto tako, mada prilično neverovatno, ova imovina mogla bi promeniti titulara na neki treći način, ali mislim da država za sada ne bi ulazila u takve aranžmane.  

Iako je Crna Gora suverena država, zvanični Beograd, kao i Patrijaršija su se direktno mešali u donošenje zakona. Postoji li opasnost da se odnosi dve zemlje dodatno pokvare?

– SPC ima mnoge atribute državnosti, ali ipak nije država. U istoriji je privilegovan status verskih zajednica, kroz različite finansijske i druge beneficije, bio uslovljavan lojalnošću državi. SPC ima razne beneficije, a ako ne u celosti, a ono bar jednim krilom nije lojalna vlastima niti u Beogradu niti u Podgorici. U tom smislu političari u SPC imaju često sličan, ako ne i zajednički problem, zbog čega mislim da se političari dobro razumeju. Ipak, ima i onih koji su spremni da iskoriste incidente za svoje profilisanje, i mislim da je pred Đukanovićem i Vučićem veći problem kako parirati političarima u svojoj državi koji su na strani SPC, nego kako se odnositi prema samoj SPC.

Dalibor Stupar (Autonomija)
Foto: Medija centar Beograd