Predstavnici osam političkih partija i organizacija iz Vojvodine potpisali su pre neki dan u Beogradu Memorandum o budućnosti Vojvodine. Kako su izvestili mediji, reč je o predstavnicima Lige socijaldemokrata Vojvodine, Vojvođanske partije, Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, Rumunske partije, Crnogorske partije, Zajedno za Vojvodinu, Liberalno-demokratskog pokreta Vojvodine, te Foruma V-21. Iako priča zaslužuje ozbiljno promišljanje, o potpisnicima i potencijalnim dometima najavljenog memoranduma nekom drugom prilikom.

Ovog puta bih skrenuo pažnju na jedan drugi detalj. Nelogičan koliko i neizbežan – Memorandum o budućnosti Vojvodine potpisan je u Beogradu. Za to su najmanje dva razloga, a neopisivo je tužno koliko je jedan od njih banalan – da je potpisan bilo gde u Vojvodini, pa i u Novom Sadu, za taj događaj ne bi čuo niko. Kad kažem niko, mislim na vaskoliki auditorijum koji se o novostima obaveštava putem državnih medija s nacionalnim frekvencijama i režimskih tabloida.

Ovako su potpisnici došli tim medijima direktno na noge, ne bi li im omogućili da iz prve ruke čuju informacije i eventualno nešto pitaju, uprkos tome što svi pomenuti imaju svoje dopisnike i u Novom Sadu. Nije to naročito pomoglo, ali u suprotnom bi događaj eventualno postao vest samo za one koji bi u njemu, po pet stotina i devedeset osmi put, videli klicu separatizma baš u trenutku kada se odvija „odsudna bitka za Kosovo“.

Kao neko ko je radio kao dopisnik medija iz Beograda, mogu da posvedočim o tome koliko je veliko nerazumevanje samog postojanja AP Vojvodine. Koliko je samo energije bilo potrebno da se ljudima objasni da je nešto što se desilo u APV bitno za čitavu državu. Kao i da, zaboga, iz Novog Sada ne možemo stići u Farkaždin ili u Bezdan i vratiti se s gotovom pričom za dva sata. I da vest ne treba da bude emitovana u popodnevnom dnevniku u nedelju, kao popuna za manjak priloga iz Beograda, već u udarnom terminu radnog dana. Vojvodina je za njih, imao sam često utisak, neka nedefinisana ruralna mesna zajednica, u kojoj se eventualno nešto dešava u glavnoj ulici (Novom Sadu).

I, dok su urednici počinjali da shvataju da važnost nekog događaja ne korespondira s njegovom lokacijom, političari ni danas ne žele to da shvate. Ili shvataju, pa baš zbog toga ne žele da i građani toga postanu svesni. To je, najverovatnije, drugi razlog odigravanja ovog događaja u Beogradu – to što Beograd ne može i ne želi da razume (ne grad Beograd, već državna administracija u njemu) ništa van svog atara. Beograd želi apsolutnu vlast i moć i ne želi da išta deli bilo s kim, pa ni srednjim nivoom vlasti. I onda mu moraš doći u kućnu posetu i lično ga prodrmati (kao 5. oktobra).

Jer, znate kako funkcioniše ta čaršija – metneš poslušnika na važnu funkciju i on onda bespogovorno sluša sve što mu kažeš, ako treba ide i kontra zakona, a zauzvrat u svoj rodni kraj gura šakom i kapom. Pa kada mi iz Vojvodine slučajno banemo u, recimo, Kruševac, padnemo na dupe od uređenih puteva bez ijedne „zakrpe na zakrpi“. Međutim, čim se setimo da je Bata Keramičar Gašić bio i tamošnji gradonačelnik i ministar vojni, a da sada drma BIA-om, iznenađenje nestane, a zameni ga bes.

Političari su ti koji u korenu seku svaku mogućnost regionalnog udruživanja građana, jer ne žele da ovi shvate kako je za uspešniju i bogatiju državu neophodno postojanje regiona koji se međusobno nadmeću u tome ko je bolji, spretniji i uspešniji u obezbeđivanju boljeg života sopstvenih građana. Svest o tome promenila bi konačno ovu državu na bolje. Više pokrajina značilo bi i veću odgovornost, jer blizina birača drži svaku od pokrajinskih vlasti pod većom lupom, strah od smene na izborima je veći kad oni ne moraju da se dese istovremeno u svim pokrajinama. Na taj način izbija se i adut izborne kampanje na nacionalnom nivou i skrivanje iza predsednika ili preCednika.

Onda bi se jasno videlo da nema veze ko je ministar za bilo šta u Vladi Republike Srbije, jer taj neko ne bi odlučivao o 100 odsto novca u svom resoru, pošto bi i regionalne vlade imale svoje budžete i trošile ih shodno prioritetima građana. Tada bi, na primer, AP Vojvodina mogla da izdvoji više za subvencije za ratare, dok bi sekretar za poljoprivredu u Šumadiji akcenat dao na malinare ili nešto drugo. I svaki region bi se razvijao shodno svojim potencijalima. Ne kažem, sve centralizovane države ne moraju nužno biti neuspešne, ali su sve neuspešne države mahom centralizovane. I dok se ne promeni svest, životarićemo ovako.

Da li sve to može da se postigne s političarima koji su decenijama tu i koji su, hteli to da priznaju ili ne, deo problema čak i kad nude rešenje, zaista ne znam. Znam samo da im je protivnik gotovo nepobediv. Ako svake godine 30.000 do 50.000 stanovnika Srbije ne vidi budućnost u sopstvenoj zemlji, koliko će ove što ostanu zaista interesovati budućnost Vojvodine? Možda je to prvi odgovor koji se mora dati, pa tek onda krenuti dalje. Dok se to ne desi, bićemo prinuđeni da usvajamo memorandume i učestvujemo u dijalozima kojima tražimo ono što formalno već postoji u zakonima i što bi, kao pravo, trebalo da se podrazumeva.

(Autonomija, foto: Beta)