Nasilje nad političkim neistomišljenicima u prošlih 12 meseci nedvosmisleno je ukazalo da u Srbiji postoji potencijal sa jakim karakteristikama fašizma, koji je inspirisan ili direktno vodi do državnih struktura i koalicije na vlasti.

Uglavnom su to sve češći nasilnički fantomski incidenti, koji su se intenzivirali nakon prebijanja Borka Stefanovića u Kruševcu, paljenjem kuće novinaru Milanu Jovanoviću u Grockoj, pa napadima na opoziciju i demonstrante iz „#1 od 5 miliona“ u Knjaževcu i Žitorađi. Najviše takvih ekscesa tokom 2019. zabeleženo je u Novom Sadu, među kojima je prebijanje u dva dana početkom juna četvorice studenata i aktivista „Združene akcije Krov nad glavom“ i „#1 od 5 miliona“. Poslednji incident takođe je zabeležen u Novom Sadu prošle nedelje kada je fizički napadnuta (nije prijavljeno policiji) bivša predsednica Vojvođanskog kluba Branislava Kostić.

Novi Sad je tu neuralgična tačka s obzirom na multinacionalnu i autonomašku prirodu Vojvodine, koja dodatno motiviše ekstremiste. Mediji, organizacije i pojedinci koji su sa suprotne strane desnice više te pojave drugačije i ne nazivaju nego direktno – fašizmom.

Ako je ta pojava konstatovana i opšte prihvaćena, nisu definisani ciljevi i dalji koraci kako se boriti protiv tog sve više metastazirajućeg agresivnog fašizma. Nasilnim metodama uzvraćati na ulici i javnim skupovima? Ili pak odgovarati isključivo nenasilno, institucionalno (svesno preko nefunkcionalnog pravosuđa) i sizifovsko-politički?

Jasno ideološko opredeljenje

Otvaraju se još mnoga pitanja među kojima – da li smo spremni za novu Narodnooslobodilačku borbu 2.0? Odgovor je skoro retoričan.

Iako su u pravu oni koji tvrde da fašizam u XX veku nije pobeđen metodama nenasilne borbe, u ovoj fazi razvoja još uvek ga je moguće suzbiti i iskoreniti bez mitraljeza i granata.

Čitajući tekstove ne samo u Vojvodini, Srbiji, ali i u regionu (Hrvatska, BiH) sve češće se autori pozivaju na primere iz Drugog svetskog rata, što implicira da pri eskalaciji delovanja desnice i levičari na levom flangu takođe postaju sve ekstremniji. Posebno se u Srbiji gubi nada u demokratiju i institucionalnu borbu protiv populističkog nacionalizma, kao i vera da do promene vlasti može doći na izborima i mirni putem. Kao krajnja opcija sve češće se više nego metaforički pominje Sutjeska, Neretva…

Ono što pak daje nadu jeste buđenje raznih malih izuzetno motivisanih grupa građana i levičarskih organizacija, koje pokreću ili se priključuju brojnim akcijama i štrajkovima, borbi za deložaciju, očuvanje životnog prostora i zelenila, očuvanje reka a posebno su uspešne u borbi protiv mini-hidroelektrana. Najveći je problem što mnoge takve akcije ili organizacije su spontane i nemaju političku artikulaciju (osim SzS i protesta „#1 od 5 miliona“), nemaju plan zajedničkog delovanja ili su podeljeni, kao što je to primer sa poslednjom izbornom skupštinom Vojvođanskog kluba u Novom Sadu.

Svaka vlast u Srbiji, a posebno naprednjačka, više ili manje je koketirala sa nacionalizmom i doprinela uzgoju te sada već stasale stoglave Hidre fašizma: Od gaženja tekovina antifašizma, do rehabilitacije ratnih zločinaca iz Drugog svetskog rata i ratova devedesetih. Potcenjena je nepravedna privatizacija, sveprisutna partokratija, privilegovani i neelektorski veto-akteri (crkva, privredni monopoli, organizovani kriminal).

Stoga pored neophodnog ideološkog raščiščavanja šta je na srpskoj političkoj sceni levica, centar a šta desnica, nova levica će morati još da da jasan odgovor na nekoliko ključna pitanja: 1) Da li postoji politička sila levo od centra koja će ih zastupati u Narodnoj skupštini? To sigurno nisu razne stranke „crnih socijalista“ koji su sve vreme na vlasti, a ne obećava ni sve desnija opozicija iz SzS-a. Neki mnogo očekuju i od Bakićevog Kongresa ujedinjenja levičara (22. decembra); 2) Da li je nova levica spremna da zaustavi reviziju istorije, a posebno da se suoči sa ratnim zločinima iz 90-tih, prizna ih i oslobodi buduće generacije talaštva kontinuiteta zločinačke politike? i 3) Da li takva levica ima podršku u inostranstvu i veze u regionu? Veze sa sličnim organizacijama u regionu su važne, jer ratno-profiterski lobi opstaje u simbiozi zahvaljujući prekograničnoj medijskoj manipulaciji i huškanju jednih nacionalista na druge. Takođe je važno da takvi pokreti i partije dobiju političku i finansijsku podršku iz Zapadne Evrope.

Rasštimani i razjedinjeni

Ono što je ključno u svemu tome je da se ratnohuškački diskurs, koji je već tri decenije u regionu dominantan, bezalternativan i kojim jeftino i uspešno manipulišu nacionalističke elite, mora zameniti novim društveno-socijalnim, od čega najviše strepe upravo te kriminalizovane elite.

Mogu se vrednosti za koji se nova levica bori nazivati građanskim i proevropskim, ali ta terminologija tu više ne pije vodu. Ona nije samo devalvirana predugom i iscrpnom tranzicijom, već je potpuno diskreditovana poslednjim kontradiktornim porukama iz EU (Makronovi monolozi). Nada u EU polako se pretvara u levi cinizam, a sve prisutniji su antizapadnjaštvo i antiglobalizam.

Jedni Zapad smatraju izvorom neoliberalizma i neokolonijalizma, drugi su za ukidanje kapitalizma. NATO svi (čak i desničari) smatraju neprijateljem Srbije, a čeka se samo Rusija da „pomogne“ u stvaranju nove balkanske levice koja se neće suštinski razlikovati od one koju se 1948. godine s razlogom napustilo.

Iako levičari na Zapadnom Balkanu imaju moralno čistu jaku referentnu tačku na koju mogu da se oslone u istoriji jugoslovenskog antifašizma i partizanskog pokreta, kakofonija je tu sveprisutna. Sve dok su te male organizacije koje okupljaju svega stotinu ili hiljadu pristalica razjedinjene, borba savremene levice u Srbiji je infantilna i uzaludna.

Blagi haos na levom krilu najviše odgovara Vučiću i uniformisanim nacionalistima. Za njih je sve prosto i jasno: Kosovo je Srbija, nacionalizam je patriotizam, haški osuđenici su heroji. Pa sve tako ukrug od 1990. godine, kao na Dan mrmota. Ni naprednjaci tu ne sede skrštenih ruku, već je na delu aktivno huškanje tih grupa jedni na druge i podizanje agresivnosti u ionako duboko podeljenom srpskom društvu.

Sve dok je levica rasparčana i raštimana, na vlasti će biti razne mutacije radikala, transformacije crnih socijalista i duboko klackanje demokrata udesno. Od samog njegovog stvaranja jasno je da je među takvim amalgamima i glavni opozicioni SzS.

(Autonomija, foto: Beta)