Od svih gadosti kojima nas svakodnevno zasipaju možda je ponajveća bezočno retuširanje ratne istorije, kako Drugog svetskog rata, tako i poslednjih bratoubilačkih ratova i razaranja Jugoslavije. Zbog morbidnosti, skandali koje proizvode krivotvoritelji istorije zasenjuju ogromne pljačke i uzurpacije javnih resursa koje se bez ikakvih posledica po kriminalce odvijaju takoreći na naše oči. Ministarstvo odbrane na čijem je čelu notorni ratni huškač – koji, gle čuda, sebe deklariše kao levičara i antifašistu – okuplja sve što se sa srpske strane u poslednjim ratovima kompromitovalo i što nas je osramotilo, od ideologa nacionalizma i šovinizma do ratnih propagandista i huškača i osuđenih ratnih zločinaca. Svi oni u Vučićevom Ministarstvu odbrane nalaze komforno utočište i odatle, sa našim parama i resursima, šminkajući svoje ratne biografije, lažu o karakteru tih ratova pravdajući ono što se pravdati ne može – besmislenost i zločinački karakter tih ratova. Tu su memoari osuđenih ratnih zločinaca, njihove javne tribine, tu su knjige poput ogavnih laži o tobože režiranom masakru tuzlanske mladosti maja 1995. Tom nizu pokušaja pravljenja svih nas moralnim bogaljima, može se dodati i postavljanje spomen-ploče u Komandi grada u Novom Sadu komandantu nekadašnjeg Novosadskog korpusa JNA generalu Mladenu Bratiću, koji je s jeseni 1991. poginuo u, znamo kakvim, borbama za Vukovar.

Da li je teško pogoditi pravi motiv postavljanja tog spomen-obeležja u centru Novog Sada? Da li je po sredi iskren pijetet prema “heroju koji je za slobodu za nas i naš narod” dao život – kako je, otkrivajući obeležje, teatralno istakao pokrajinski premijer Igor Mirović ili je pravi motiv i ovog događaja – potpuna rehabilitacija zločinačke politike iz devedesetih i njezinih protagonista, među kojima je u Miloševićevoj hijerahiji zla SRS bila udarna huškačka pesnica, a u njoj Mirović visoko rangiran funkcioner?

Da je u borbi za prekomponovanje avnojevske Jugoslavije podvalama da je brani od “secesionista”, a srpski narod od novih pogroma, Milošević sludio veliku većinu srpskog naroda, razumnim ljudima valjda nije sporno. Kao ni to da je istom propagandom sludio i veliki deo tadašnjeg generalskog, oficirskog i podoficirskog kadra JNA srpske nacionalnosti. Naivno verujući propagandi i vojnom vrhu – koji je priklonivši se Miloševiću i srpskom nacionalizmu, napustio avnojevsko političko jugoslovenstvo – mnogi pripadnici tadašnje vojske srpske nacionalnosti bili su spremni stupiti u sulude ratove naivno žrtvujući i sebe i svoje porodice. Mnogi od njih i članova njihovih porodica prošli su kroz prave drame i traume koje traju do danas. Vojnici su, jelda, dali zakletvu da će braniti Jugoslaviju i njen ustavni poredak. Nisu shvatali da je bez sumnje nabujali secesionizam bio odgovor drugih naroda na ultimatume srpskog nacionalizma; da je to bila posledica nasilja srpskog nacionalizma (kojeg je politički operacionalizovao Milošević) na AVNOJ-evske principe SFRJ. Nisu shvatali da je se u ime poštovanja zakletve o odbrani ustavnog poretka– ako je već o mistifikovanoj vojničkoj zakletvi reč, mada je mešanje vojske u politička i ustavna pitanja u složenoj državi kakva je bila Jugoslavija bilo potpuno besmisleno i opasno – najpre trebalo suprotstaviti onom( onima) ko je prvi dezavuisao ustav SFRJ – najpre antibirokratskom revolucijom (“institucionalno ili vaninstitucionalno Srbija će opet biti jedinstvena”), a potom i samovoljnim izuzećem Srbije iz ustavnog poretka SFRJ (Ustavom iz 1990. Srbija je jednostrano prisvojila pravo da iz Ustava SFRJ poštuje samo ono što proceni da je u njenom interesu).

O vanustavnom upadu Srbije u monetarni sistem SFRJ ravnom državnom udaru (pred prve višestranačke izbore u Srbiji krajem 1990.) da i ne govorimo. Pred takvim političkim nasiljem Miloševića šta su drugi narodi i republike SFRJ mogli izabrati osim tada važećim Ustavom SFRJ garantovanih prava na samoopredeljenje? Malo je ko od zavedenog srpskog naroda (i vojske sa većinskim srpskim kadrom) shvatao suštinu jugoslovenske krize i jačanje secesionizma drugih republika, pa su huškani nacionalizmom olako pristajali uz ratnu politiku koja je – poput svake ludosti – umesto razuma i odgovornosti vlastitu snagu kao u pijanstvu enormno precenjivala, a snagu i odlučnost drugih naroda bivše SFRJ da brane svoje dostojanstvo i pravo na vlastiti izbor – duboko potcenjivala. Ta ludost nacionalizma traje do danas. Treba li reći na čiju štetu?

Moguće je da je među sluđenim vojnicima bio i general Bratić i, recimo, ovde mitski slavljen major Milan Tepić, koji je u vojnički bezizlaznoj situaciji izabrao smrt umesto predaje, dignuvši skladište municije i sebe u Bedeniku kod Bjelovara. Toj besmislenoj smrti u Beogradu je podignut spomenik (spomenik heroju Tepiću, novom Sinđeliću) iz istih politikantskih motiva iz kojih je sada otkrivena spomen-ploča generalu Bratiću – pranje sramote besmislenih ratova u kojima su ginuli i na mnoge načine stradali mnogi zavedeni ljudi, dok su ideolozi rata, ratni huškači i kriminalci carovali u dubokoj pozadini i na nesreći miliona zgrtali kapitale (eh, da im je proveriti imovinsko stanje, vreme i načine zgrtanja kapitala, pa to objaviti narodu).

Za sve zavedene ljude koji su u suludim ratovima besmisleno žrtvovani i koji su stradali a nisu se ogrešili zločinima – varvarsko razaranje Vukovara, brutalna egzekucija hrvatskih zarobljenika i besmisleno žrtvovanje vojnika JNA za nerazumno osvajanje grada po svaku cenu – veliki je zločin i sramota, za šta su odgovorni oni koji su osvajanje planirali i vojnim operacijama komandovali – njima i njihovim porodicama iskreno saosećanje (njima bi trebalo podići spomenik kao upozorenje ljudima da olako ne veruju političkim demagozima); svim pak ideolozima ratova, šovinističkim huškačima, dokazanim zločincima, ratnim profiterima – svima kojima je rat bio brat, koji bi sada od sramote da prave nacionalna podvižništva – kuš bando, nikakve pritvorne teatralije vas ne mogu oprati!

(Autonomija, foto: Beta)