Završilo se i to čudo od izložbe-retrospektive-performansa svetski poznate umetnice Marine Abramović ispred MSU u Beogradu. I šta reći posle svega nego: Daleko joj lepa kuća…

Uzburkala se naša balkanska provincija zbog dolaska Marine Abramović, pa se nije znalo da li više šeni, kao kuče, od sreće jer se velika umetnica „vraća kući“ ili se pak duri jer ta Abramovićka nije imala razumevanja za naš balkanski mentalitet od koga je i pobegla preko velike bare.

Umetnica tvrdi da je njen umetnički rad, ali i lični život, bio sputan represijom ondašnjeg jugoslovenskog socijalističkog režima koji nije dopustio da se Marina slobodno izrazi svojom performansima, pa je zato bila ogorčena i nije imala baš reči hvale, tamo „po Amerikama“ za ex Jugoslaviju.

Bilo kako bilo, umetnica se vratila u Beograd i najavljen je veliki umetnički spektakl pod nazivom Čistač… Da li je ovaj naziv spektakla trebao da označi katarzično iskupljenje same umetnice zbog svega onog što je rekla o svojoj bivšoj domovini ili se sama domovina, ili barem ono što je ostalo od nje, želela iskupiti jer nije pokazala razumevanje za veliku umetnicu, to jeste nije prepoznala njen artistički potencijal – nije više ni važno, ono što je bitno jeste činjenica da se Abramovićka prikazala u punom sjaju svog umetničkog izraza.

E sad, šta neko misli o njenoj umetnosti, to je već druga priča, no, zbog domaćinskog pathosa, ali i zato jer smo lepo vaspitani, nećemo se upuštati u analize kvaliteta i smisla umetničkog rada poznate umetnice – važno je da je ona bila u Beogradu i da nam je oprostila zbog toga jer smo se ogrešili, kako o nju tako i o njenu umetnost.

Međutim, naša balkanska provincija nije tako velika da se ne bi saznale neke činjenice iz backgrounda Marininog dolaska i njenog art-performansa. Naime, dotičnu je sama predsednica vlade Ana Brnabić nagovorila da dođe u Beograd, a čaršija priča da joj je za taj dolazak obećana i suma od 100 000 dolara. Ne znam da li je ovo istina, ali nešto čisto sumnjam da bi Marina Abramovič došla ‘nako – što bi rekli u Bosni, a ako je tačno ono što je rekao pisac Marko Vidojković da „ako je zarađivanje velikih svota novca umetnost, onda je i Abramovićka velika umetnica“ – tada i sumnja u ovih 100.000 dolara nestaje i pretvara se u svojevrsan performans u kojem učestvuje vlast – Ana Brnabić, umetnica Marina Abramović i mi – kao publika ili barem kao onih pet hiljada srećnika što su imali priliku da učestvuju u velikom spektaklu ispred MSU i stope se sa umetnicom u performans-atavističkom kriku: „AAA-AAA“.

Bilo kako bilo, svi smo se mi našli u tome performansu nazvanom Čistač, bilo da smo direktno učestvovali i pustili „glas iz grla“: AAA-AAA; ili smo, ni krivi ni dužni, bili svedoci ove kvaziumetničke dogodovštine. Pazi sad „kvaziumetničke“, pa Marina je svetski poznata umetnica i ko si sada pa ti da je tako kvalifikuješ? Nešto u meni ne može da prihvati umetnost Abramovićke, kao što nisam mogao da svarim ni umetnost Dejmijana Hersta (čuvenog po “lobanji ispunjenoj dijamantima” – Za ljubav božiju je zvaničan naziv umetničkog dela, koje je prodano za 100 miliona dolara) otelovljenu u novosadskoj izložbi gde sam se nagledao nekih tabletica&ostalih legalnih droga savremenog društva.

Ali, moram priznati, da mi se nije dopalo ni naše tipično, već legendarno, odbacivanje-u-startu svega što dolazi sa mrskog tzv. Zapada pa makar to bilo i u vidu umetnosti. Čaršija kao čaršija voli da omalovaži i podsmehne se svemu što ne razume, mada je u ovome performans-slučaju konceptualne umetnice M.Abramovič u dobroj meri i imala pravo, ma koliko mi teško to bilo priznati. Zaslužuju Marina&Ana sve ono što se šuškalo ovih dana po budžacima, a neki su, kao gore spomenuti pisac, bili i vrlo eksplicitni u osudi ove tzv. umetnosti konceptualnog politikanstva.

U ovoj kombinaciji politike&umetnosti/performansa Ana i Marina se slažu jako dobro i razumeju se u svojoj „svetskosti“. Marina je kod nas neshvaćena umetnica koja se proslavila tamo negde u belom svetu, a Ana je u našoj javnosti teško prihvaćena zbog svoje populističke polit-ekonomske demagogije. Dobro, onaj slabije osvešćen deo javnosti će joj zameriti i njenu homoseksualnu orijentaciju, ali se na to nećemo osvrtati… Neko će reći da nam je Anu nametnuo taj isti beli svet u vidu evropske banke&komisije ili pak svetske banke i MMF-a, ali ove provokacije nisu vredne daljih analiza.

Ono što čini pravu vezu između Marine&Ane svakako nije umetnost, ali jeste interes vlasti da se Ana pokaže kao štovateljka umetnosti koja je ispravila višedecenijsku nepravdu prema umetnici Marini. Da li je ideju o pozivu Abramovićke Ana isisala iz malog prsta ili je to delo njenog stručnog štaba, nije više ni važno, ali je bitan imidž vlasti koja se želi predstaviti kao „svetska“, to jeste da voli i razume umetnost, pa makar se ona (umetnost) prikazala i u vidu konceptualizma&performansa Marine Abramović. Mada bi, ruku na srce, nama više odgovarao Nikola Tesla sa svojim „performansom“ gde struja vrca na sve strane, ali to iz objektivnih razloga nije moguće…

Ali zato imamo Marinu, a bogami i Anu! I ništa nam drugo ne preostaje nego da, poput onih pet hiljada izabranih srećnika, pustimo krik iz sve snage: AAA-AAA!

(Autonomija)