Možda pitanje – odakle Srpskoj desnici 14 džipova i deset automobila kojima su na izborima u Medveđi razvozili svoje glasače da zaokruže taj nakaradni u političkom, društvenom i svakom smislu, broj na glasačkom listiću, može biti da je marginalno pitanje…

Meni je, međutim, paradigmatično i ono pred kojim je onemoćalost, usled perverzije, tragičnosti i brutalnosti, neizostavna. Reč je o stranci Miše Vacića, onog nasilnika, primitivca, nacionaliste i najgoreg primerka ovdašnje političke scene, ne samo u smislu retardiranosti, neobrazovanja, nedoraslosti za bilo koji javni posao, već i teške i zlokobne opasnosti, koja predstavlja, takođe, neizostavno nasilje i spremnost za najteža, još teža krivična dela od onih koje je već počinio.

Uspeo je da nastane i opstane na ovdašnjoj političkoj sceni i tokom vlasti takozvanih demokratskih snaga. NJegova tadašnja profašistička organizacija – 1389 – koja je inspirisala na nasilje unutar društva ali na regionalnoj osnovi, u kontekstu promocije ratnih zločina, afirmacije najvećih balkanskih krvnika iz ratova devedesetih, organizovala niz „manifestacija“ nasilja nad pripadnicima druge verske, nacionalne, seksualne orijentacije, danas, međutim, vrhuni i dobija posebno mesto u sistemu.

Postaje stranka sa snažnim kapacitetom, a uloga Miše Vacića, može se uveliko prepoznati, dobija sličnu onoj koju ima ratni zločinac Vojislav Šešelj. Miša Vacić, mlađa generacija šešeljevaca, koji je bio maloletan tokom ratova devedesetih, izgleda preuzima tu ulogu za Aleksandra Vučića, koju, i dalje, igra ratni zločinac Šešelj, i postaje zvanični deo sistema.

Jer, sve ono što je bilo za zgražavanje tokom petooktobarskih vlasti, do 2012. godine, i dolaženja Vučića i Ivice Dačića na vlast, danas ima gotovo najveći značaj jer je sa nivoa prihvatljivog fenomena normalizovano i ozvaničeno na institucionalnim okvirima. Stepen zloupotrebe, manipulacije, uzurpacije, laži i lopovluka od strane aktuelne vlasti Aleksandra Vučića je toliko nepregledan da je uočavanje i najopasnijih i najtragičnijih detalja lišeno smisla.

Kada Miša Vacić može da igra za državu, a njegova stranka sa manje od godinu dana postojanja, u posedstvu ima 14 džipova i deset skupocenih automobila, što, razume se nije sve, već predviđeno samo za pritisak i nasilništvo nad glasačima u nerazvijenoj, maloj opštini na jugu Srbije – Medveđi, šta, u odnosu na to, može da dobije jači smisao. Ne može ni ta sama činjenica da dobije svu silinu smisla i razloga za snažno uočavanje bezobraznosti i bezočnosti režima Aleksandra Vučića, jer je toliko jaka da se ni ne primećuje. Uletela je u sveopšti kontekst, podrazumevana je, a, kada je situacija takva, onda gubi na snazi značenja.

Nasilništvo je toliko jako da čak i najveći retard među nasilnicima, nacionalista i fašista može džipovima da hara po brdima, gde živi pretežno albansko stanovništvo, mazi im, kako je sam rekao – koze i krave – i odvodi u tim skupocenim automobilima da glasaju za njega. On, koji je, pre samo godinu dana, kao najveća, da izvinite, „pičkica“, pozivajući na rat protiv Albanaca, prilikom čega je bio suočen sa ogromnim hejtom na društvenim mrežama, rekao da će lično mobilisati tuđu decu da idu da ratuju, danas primorava Albance sa juga Srbije da glasaju za njega. O tome otvoreno govori, sa ponosom, hvali se.

Aleksandar Vučić je, izgleda, ozbiljno shvatio „kapacitete“ ove štetočine po javni interes, pa ga je, izvesno, napunio lovom, kako bi ostvario njegove bolesne namere – dodatna destabilizacija prilika, mržnja i dovođenje građana Srbije na ivicu ponovnih sukoba. Krvavih. Tamo gde je Miša Vacić, osuđenik zbog posedovanja oružja i, u nacionalističkoj Srbiji, osuđen za govor mržnje i širenje netrpeljivosti, nema mnogo priče. Pokazao je to Vacić u javnim nastupima. Samo mržnja, glupost i suva usta… Postoje, dakle, samo zlodela, opake akcije nekolicine idiota, plaćenih, verovatno, direktno iz džepova Vučićeve Državne bezbednosti, a pod kontrolom Miše Vacića, plaćenika za najprljavije poslove koje iole normalan i razuman čovek može da zamisli.

(Danas)