Vest glasi na celoj strani – “Turska traži da se muftije odreknu politike”, i vest je uistinu neobična, iako je tačna.

I mi koji smo poduže živeli i imamo neko iskustvo u politici na Balkanu – ili mislimo da ga imamo – zbunjeni smo ako treba da komentarišemo tu vest. Savremena Turska kao laička i demokratska republika ima ugledne državnike, a u prošlosti je imala i jednoga Ataturka. Sada turski zvaničnici hoće da pomognu podeljenoj islamskoj zajednici u našoj zemlji, da se ujedine i da se izbave raskola koji je aktiviran u vreme famoznoga doktora K. – legendarnog legaliste koji nije samo jedan zakon pogazio već mnoge, i ljudske i božje.

Ovo nastojanje Turske valja pozdraviti, ali avaj – neće to lako ići jer smo mi ovde, i hrišćani i muslimani, ne samo slični već u mnogo čemu isti. Neće muftije ostaviti svoje ratne zurle, niti će pravoslavni lako se odreći politike u kojoj žele da dominiraju – to je famozni balkanski sidrom. Vladika mileševski sa “Belim anđelom” na crnoj mantiji to i ne pomišlja: on tera svoje, a znamo ga i sa mitraljezom na grudima. O Amfilohiju da i ne govorimo: na njegovu reč uzletela je eskadrila 172. borbene jedinice sa vojnog aerodroma u Kraljevu i odnela mu limenu crkvu navrh Rumije u Crnoj Gori. To je glasovita crkva svađalica. Tu smo mi ovde u svim verama i svim konfesijama isti. Ovo je Srbija.

To da se u džamijama ne drže politički mitinzi – a drže se kao i u crkvama – to traže dobronamerno iz Turske i to će teško ići: ovde su popovi zaturili negde Trebnik i jevanđelje, a muftije i hodže isto rade, to je ovde tako. Ovde svi insistiraju da budu istovremeno verske i političke vođe. I u Sandžaku je tako kako je, i u Mileševi ili Crnoj Gori, pa i u “stolnome” gradu Beogradu – tu nam zaista ni Turci ne mogu pomoći, a o Rusima da i ne govorimo.

Ruski ambasador u Beogradu A.V. Konuzin ne izostaje kod osvećenja neke pravoslavne crkve. Nismo, istina, videli ambasadora republike Turske – ili neke arapske zemlje – da vodi glavnu reč na otvaranju neke džamije. Neće nam tu razumni Turci pomoći, jer oni su probleme odnosa između države i vere apsolvirali još u vreme Kemal-paše – ovde to ne ide. Ovde se verskim vođama čini da treba da budu političari – oni to i jesu, ali dobro ne čine ni vernicima ni državi – ovde se verski prvaci takmiče u tome. Nešto razumnije govori efendija Zilkić iz Beograda, ali efendija Zukorlić tera svoje: njega ohrabruje iz Sarajeva efendija Cerić, čija je deklaracija o ustanovljenju kalifata u Evropi kao protivteže EU zbunila ljude i u Berlinu i u Madridu ili Parizu. Stoga nam se čini da je ovo plemenito nastojanje Republike Turske uzaludno – i tu su zastali i naši najozbiljniji komentatori.

U Srbiji se ne zna, međutim, ko lošiju politiku vodi. Da li popovi ili vajni nam državnici. i tu nam ni Turci ne mogu pomoći…

Još jedna napomena – popovi pravoslavni su nešto bolje organizovani i složniji, ali sa muftijama to nije slučaj. Dvojica ih je u Srbiji i ljuto se svađaju. Postoje dva objašnjenja za to koje su ponudili čuveni mislioci, recimo arapsko-islamski: i onaj najlepši i najveći tepih u džamiji mali je za dvojicu imama. Tesno im je na njemu. To naglašava arapski teolog Muhamed Arkaun, čija dela i mi pravoslavni hrišćani izučavamo. U Srbiji o njemu niko pojma nema, a on je akademik. Ovde ga ni muslimani ne poznaju, a tek drugi – ovde je u svemu politika i to uglavnom loša. Ovde se veruje u novac koji je najbolji ako je tuđ. Veruje se u političke kombinacije i eno presvučenog radikala T. Nikolića u Sandžaku, gde sa muftijom ispija kahvu. Tome šta ovde popovi i muftije rade, veseli se samo šejtan ili đavo – kako ko hoće. Stoga nam se čini da će ova poštena inicijativa iz Turske ovde ostati bez prihvatanja. Možda nismo u pravu – a mi bismo voleli da nismo u pravu…

U Srbiji je politika svima sudbina – pa i bogu – a ona je uglavnom loša i diletantska. Sloboda vere i javnog ispovedanja je u drugom planu svima, kao i Ustav, do kojeg ne drže mnogo ni popovi pravoslavni ni drugi verski prvaci. I krst i polumesec nad Srbijom u senci su politike.

(Autonomija)