Kritika ili nostalgija?

U intervjuu za beogradski nedeljnik Pečat, Smilja Avramov konstatuje da nemačka kancelarka Angela Merkel nastavlja politiku Adolfa Hitlera. Ne štedi ni Josipa Broza. Ona tvrdi da su 1945. godine polovinu stanovništva Kosova činili Srbi, a drugu polovinu Albanci. I da su se Albanci našli u velikoj većini usled bespoštedne antisrpske politike Josipa Broza. Našla, je dakle, žrtvenog jarca. Ovakve i slične ekstremne poglede najčešće obznanjuju osobe koje su svoje karijere gradile baš u Titovom režimu, ljudi koji su bili funkcioneri tog režima ili dvorski pesnici, novinari. Prirodno je da su kameleoni, u najmanju ruku, antipatični, što otežava rasuđivanje o prošlosti. Ponekad nam se čini da idemo iz jedne krajnosti u drugu. Premda je već poslednji čas da ova prošlost, a zajedno sa njom i Josip Broz Tito, budu predmet objektivnog razmatranja. Nema sumnje da etnički ili ideološki atrociteti iz 1944. i 1945. godine idu na dušu Josipa Broza. Okrutne metode obračuna sa domaćim staljinistima ničim se ne mogu opravdati. Isto tako, on je odgovoran što je, uplašen od mogućeg ishoda demokratskih procesa – koje je, uzgred, sam inicirao – 1971. godine započeta hajka na „liberalizam” i „anarholiberalizam”. Liberalizam se ubrajao među najopasnija „skretanja” i u tom pogledu se Tito dosledno držao udžbenika istorije boljševičke partije. Hajkom protiv srpskog liberalizma ugušio je reformkomunizam i otvorio širok prostor srpskom nacionalizmu koji je posle njegove smrti izbio elementarnom snagom i kulminirao u devedesetim godinama. Mase osećaju da je reč o ekstremima i očekuje objektivne vrednosne sudove. I sâm sam se iznenadio na kakav je odjek naišla fotografija koju sam stavio na Fejsbuk. Na fotosu se vidi da se deo priobalnog šetališta u Umagu zove Obala Josipa Broza Tita. I obilazeći Istru uverio sam se da to nije nikakav raritet. U Puli je jedan park nazvan po Titu, a u Rovinju i u Labinu po jedan trg nosi njegovo ime. U Poreču postoji takođe Obala maršala Tita. A u Opatiji ulica maršala Tita. Istovremeno, u Zagrebu, vode se žestoke rasprave oko naziva jednog trga. Slična je situacija u Slovenji. U Jesenicama jedna ulica nosi Titovo ime, ulica u trgova nazvanih po njemu postoje i danas u Mariboru, Postojni, Velenju, Kopru, Tolminu i u brojim drugim, manjim mestima, dok je Ustavni sud Slovenije zauzeo stav da je protivustavno nazvati po Titu jednu ulicu u Ljubljani. Odluke Ustavnog suda pak obavezuje i druge gradove da promene tabele sa nazivom ulica. Međutim, Mariborčani neće ni da čuju za to.

Do sada su se Tita sećali samo pripadnici starijih generacija, ali u poslednje vreme se sve više mladih pita: ko je bio Tito? Odgovori su veoma protivrečni. Primetio sam da je odgovor političkih i kulturnih elita uglavnom negativan, dok je plebs daleko odmereniji u svojim ocenama. Ne govori o njemu s oduševljenjem kao njegove nekadašnje pristalice, ali ga ni ne nagrđuje, kao oni koji su preko noći promenili stranu. Ne verujem, međutim, da je reč o bilo kakvoj nostalgiji bilo za Titom, bilo za njegovim vremenom, biće ipak da su se mase razočarale u trenutno vladajuće elite. Imaju utisak da im nisu obećale to što danas imaju. Dakle, zapravo, i nije reč o Titu. Na pomen njegovog imena ljudi imaju osećaj kao da im je oštra igla dotakla neki osetljivi nerv. Ne boli prošlost, nego budućnost. Ili je možda već i budućnost minula?

Kultura i zaštita identiteta

Istarski Italijani nemaju svoju manjinsku stranku, njihova najvažnija organizacija je italijanski kulturni savez koji na izborima podržava istarsku regionalnu stranku. Ali u hrvatskom Saboru raspolažu s jednim, za nih rezervisanim mandatom. Istovremeno, u županijskim i opštinskim samoupravama reprezentovani su proporcionalno broju pripadnika italijanske nacionalne manjine. Ako je gradonačelnik Hrvat, onda je njegov zamenik Italijan, ili obrnuto. Italijanski kulturni savez deluje ugalavom u oblasti kulture, jer smatraju da je kultura temelj zaštite identiteta, bez kulture, naime, inače i dobri zakoni, nemaju pun efekat.

oktobar 2011.
(preveo: Arpad Vicko)