Hrvatska je već pred vratima Unije U Zagrebu je 2002. godine održana prva mirna Parada ponosa na Balkanu. Doduše, prvo okupljanje te vrste organizovano je godinu dana pre toga u Beogradu i nasilno prekinuto. Pripadnici policije se uglavnom mirno gledali kako pristalice neonacističkih organizacija, fudbalskih navijača i predstavnika crkve verbalno i fizički napadaju okupljene pripadnike seksualnih manjina. Ni prva Parada LGBT zajednice u Zagrebu nije prošla bez incidenata. Napadnute su i povređene 32 osobe. Pri tome nijedna od uhapšenih 27 osoba, nikada nije odgovarala za nanošenje povreda, iako je sve bilo snimljeno policijskim kamerama.
Homofobija je i nakon skoro deset godina od prvih Parada ponosa na Balkanu, na prilično visokom nivou. Pa ipak, proces približavanja Evropskoj uniji omogućio je da se u fokusu nađu ljudska prava, pa tako i prava seksualnih manjina, kaže Marko Jurčić, jedan od organizatora Pride-a u Zagrebu.
Hrvatska vlada koja je na vlasti već osam godina je približavajući se Evropskog uniji na neki način počela shvatati da bez poštovanja ljudskih prava neće moći da zatvori jedno vrlo važno poglavlje u pregovorima. A to je poglavlje 23. Njime su obuhvaćena temeljna prava. U tom smislu, vlada je donela niz vrlo progresivnih zakona. To se pre svega odnosi na Zakon o suzbijanju diskriminacije, ali i krivični zakon, koji omogućava izricanje većih kazni optuženima za diskriminaciju po raznim osnovama, uključujući i seksualnu orijentaciju.”
U Hrvatskoj i dan danas gotovo 50 odsto osoba koje su drugačijeg rodnog identiteta ili seksualne orijentacije, doživljava neki oblik nasilja. Dve trećine tih slučajeva odnosi se na ekonomsko, psihološko uznemiravanje i diskriminaciju, a ima i dosta slučajeva fizičkog nasilja.

Cilj nije senzibilizacija javnosti?
Parade ponosa nemaju za cilj senzibilizaciju javnosti i edukaciju onih koju su netolerantni prema seksualnim manjinama, tvrde naši sagovornici. To je čin prkosa i otpora sistemu u kojem se osobe, koje ne pripadaju većini, ne osećaju ravnopravnim. Da se prilike u Hrvatskoj ipak menjaju, potvrđuje činjenica da je na svakoj sledećoj Paradi ponosa, bilo uvek više učesnika. Što znači da se tabui razbijaju i pripadnici seksualne manjine sve otvorenije, bez straha govore o svojoj orijentaciji.
Uprkos tome, broj onih za koje je homoseksualnost neprirodna pojava, nije se značajnije smanjio, to pokazuju i istraživanja nevladinih organizacija. Oko 60 odsto građana protivi se okupljanju pripadnika seksualnih manjina. O protivnicima Parade ponosa i poštovanju ljudskih prava onih koji su drugačiji Jurčić kaže:
“Zapravo više ni nema javnih protivnika Paradi ponosa u Zagrebu. Svaki put se javljaju pojedinci i razne manje grupe desno-ekstremnih  stranaka ili organizacija, koji taj medijski trenutak koriste za sopstvenu promociju. Ono što naime zabrinjava jeste to što u društvu postoje razne tzv. vladine organizacije, ali one to nisu, to su grupe i savezi pod navodnicima stručnjaka. Njihov fokus je obrazovanje i sprečavanje bilo kakve promene građanskog obrazovanja ili seksualnog vaspitanja u školama. Oni su na neki način povezani sa katoličkom crkvom, ali ne samo sa jednom verskom zajednicom.”

Homofobija najizraženija među mladima
Posebno je zabrinjavajuće to što su istraživanja i u Hrvatskoj i u Srbiji, pokazala da su homofobični stavovi najprisutniji kod mladih uzrasta od 15 do 18 godina. Veliki broj njih je čak i izvršilo neko nasilje zbog seksualne orijentacije ili zna nekog ko je tako nešto učinio.
Održavanje Parade ponosa u Srbiji i dalje je nemoguća misija. Jula 2010. godine ona je ponovo održana, s tim što je policija je ovoga puta bila maksimalno posvećena zaštiti 1000 učesnika, koji su se prošetali ulicama grada Beograda. Ali do nasilja je ponovo došlo. Povređeno je 20 civila u veliki broj policajaca – 147. Politička podrška održavanju Parade ove godine je izostala. Uz obrazloženje da je bezbednosni rizik isuviše visok, vlasti u Beogradu zabranile su njeno održavanje.
Stiče se utisak da je ono što je do sada urađeno na planu da Parada ponosa postane okupljanje građana kao i svako drugo, i da se Srbija i dalje guši u veoma izraženoj homofobiji. Goran Miletić iz organizacionog odbora Parade ponosa u Beogradu objašnjava:
“Ta homofobija uslovno rečeno možda i ne bi bila toliki problem da se ona previše često ne preliva u nasilje. Nasilje je i dalje ključni problem. Homofobija je često kombinovana sa nasiljem, što verbalnim, što fizičkim. Ako poredimo procente koji govore o tome koliko ljudi homoseksualnost bolest u Srbiji, Crnoj Gori ili Hrvatskoj, on je na sličnom nivou, između 60 i 70 odsto. Međutim, na pitanje u kojoj meri država treba da se bori protiv homoseksualnosti, procenat građana u Srbiji koji to podržava je oko 60 odsto, u drugim državama regiona on je značajno manji”.

Argumenti srpskih vlasti isuviše bledi
U trenucima kada Srbija očekuje kandidaturu za članstvo u EU, a i novi izbori su sve izvesniji, obrazloženja vlasti da je zabrana Parada bila neizbežna, deluju isuviše bledo. Miletić upozorava da će u Srbiji sada biti još teže izaći na kraj sa homofobijom, jer je zabranom Parade ponosa, vlast u Srbiji stala na stranu protivnika parade.
“Imajući u vidu šta je država ove godine uradila, taj proces će biti još teži. Država je ove godine zabranila sve skupove. Predstavnici skupova su se time našli u istom košu i ekstremisti i predstavnici Parade ponosa. To daje zeleno svetlo svim nasilnicima i svima onima koji nisu nimalo dobronamerni, da u narednom periodu napadaju pripadnike seksualnih manjina.”
Drugim rečima, najveći problem u Srbiji jeste kako sprečiti nasilje nad onima koji su drugačiji. Jer napada, pretnji i diskriminacije ima tokom cele godine, a napadači prolaze uglavnom nekažnjeno, najčešće uz opomenu, kaže Miletić i dodaje:
„Reč je o napadima ispred gej klubova. Često se dogodi da se skupi grupica ljudi i ispred kluba pretuku nekoga. Samo još nemamo smrtne posledice, samo nam to fali, koliko su ti ljudi ozbiljno pretučeni. Ljudi koji to čine ne prezaju ni od čega. Ja ne mogu da navedem goru stvar od toga. Međutim, gorih stvari ima. Dve transseksualne osobe, Merlinka i Suzana, koje su bile prilično poznate u javnosti, ubijene su u svojim stanovima. Drugi problem su procesi pred sudovima. Od brojnih tužbi, do sada imamo slučaj da je jedan momak osuđen zbog pretnji na internetu. Dobio je sudsku opomenu. Za pretnje smrću to je i više nego blago i skandalozno. I imamo još jednu presudu u kojoj je osuđen mladić koji jednom aktivisti pretio SMS porukama, novčanom kaznom od 100 evra.“

Homoseksualci u BiH, Crnoj Gori i Makedoniji i dalje nevidljivi?
Sličnu sudbinu dele i homoseksualci u drugim državama Zapadnog Balkana: u BiH, Makedoniji i Crnoj Gori. Većina ih je učinila nevidljivim. U Makedoniji je vladajuća koalicija čak najavljivala ustavne promene kojim bi homoseksualni brakovi bili izričito zabranjeni, što u najvećoj meri zagovara tamošnja crkva. Stoga se s pripadnici seksualnih manjina u Makedoniji, s razlogom ne osuđuju da organizuju Paradu ponosa, a i organizacije koje se zalažu za prava homoseksualaca u ovoj zemlji, vrlo često nakon višegodišnjih uzaludnih pokušaja da nešto promene, prestaju da postoje.
U BiH ima veoma malo podataka i saznanja o tome kako sa diskriminacijom na kraj izlaze pripadnici seksualnih manjina. Zvaničnici uglavnom ćute, a aktivisti za ljudska prava ne rado govore o homofobiji u BiH, jer kako kažu o tome nema relevantnih podataka. Organizacije kojih su tokom deset proteklih godina pokušavale nešto da promene, izgleda da više nisu aktivne. Pokušaj da se održi Sarajevo Queer Festival 2008. godine završio se nasiljem, u kojem je povređeno osam osoba, a za koji je bila odgovorna, grupa islamskih fundamentalista.
O Paradi ponosa u Crnoj Gori po prvi put je upravo ove godine bilo reči. Najpre je bila najavljena za 31.5. ali su je organizatori otkazali, odnosno kako je zvanično saopšteno „odložili do daljeg“. Ni napadi na pripadnike seksualnih manjina u Crnoj Gori nisu retkost. Poslednji put jedan koncert podrške toj populaciji u Podgorici u maju, prekinut je u više navrata, a registrovana su i dva napada na pripadnike seksualnih manjina.
Međutim, borba za osnovna ljudska prava na prostorima bivše Jugoslavije se nastavlja, pa tako i za prava homoseksualaca. Uprkos činjenici da na tim prostorima većina na homoseksualnost gleda kao na bolest, aktivisti u Srbiji i Hrvatskoj poručuju da neće posustati i najavljuju da će na putu ka EU biti tematizovani i drugi problemi gej populacije, uključujući i pitanje istopolnog partnerstva. Nacrti zakona koji bi to omogućili, navodno su već spremni.

(Deutsche welle)