Umesto da spašavaju Srbiju iz višedecenijske agonije u koju su je gurnuli pre tridesetak godina, u nacionalizam i grabež ogrezla Srpska pravoslavna crkva i bedni političari guraju nas, sva je prilika, u još veće nesreće.

Posle pritvornih bajagi proevropskih politikantskih igara režima, stvari u Srbiji ovih dana su do kraja ogoljene. Ko god se ponadao da će Srbija konačno nekako naći izlaz iz agonije u koju su je strmoglavile ne samo političke elite, pokazuje se naivnim diletantom. Izvorište i moć pogubnih srpskih zabluda, utemeljenih u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC), metanušićoj nacionalnoj inteligenciji i bezočnim a pred SPC strašljivim političarima, zla su kob za društvo i državu, za građane. Po ko zna koji put se pokazuje da razum i odgovornost – ako ne zbog sadašnjih izgubljenih, onda barem zbog budućih nedužnih naraštaja – definitivno ne stanuju ovde.

Dok država i društvo – ako je od njih posle višedecenijskog pustošenja u pravom smislu uopšte išta ostalo – nezaustavljivo propadaju, SPC sa infantilno joj dodeljenog pijedestala vrhovnog nacionalnog žreca o svemu i svačemu obznanjuje da ni za jotu ne odstupa od svoje po nas fatalne okamenjenosti – odbija i primisao razumnog rešenja kosovskog mrtvog čvora koje bi umesto mitomanskih himera uvažilo životnu realnost i za sve ljude koji žive na ovom – reklo bi se – ukletom prostoru bilo okrenuto ka boljoj budućnosti. Arhijerejski sabor SPC je neki dan ponovio da jednoglasno i nedvosmisleno ostaje u odbrani jelda “Zaveta svetog kneza Lazara… i naše svete i zavetne zemlje “ Kosova i Metohije; da ne prihvata bilo kakvu promenu postojećeg statusa Kosova u Ustavu Srbije, u rezolucjiji 1244 Saveta bezbednosti UN jer teritorijalni integritet i suverenitet Srbije podržava “ogromna većina čovečanstva uključujući Rusiju i Kinu…”; da problem jelda ne treba držati zaleđenim nego treba pregovarati valjda do sudnjega dana.… Što bi se reklo – trala-la-la-la.

Voljom slabo prosvećenih, neodgovornih i nadasve materijalno povodljivih pseudoelita i političara SPC je – na svoju veliku i na još veću štetu celog društva – ušla u sve pore društva, od vrha do dna. Njoj se povlađuje, izuzima je se iz zakona, nju se obogotvoruje, pred njom se do nepodnošljivosti metaniše. Lišena bezmalo bilo kakvih eksternih kritičkih opservacija – o kritičkoj samorefleksiji, koliko se zna, nema ni govora – SPC se moralno urušava i gubi verodostojnost onog zbog čega postoji – verodostojnost evangelizacije. Slizanost crkvene i svetovne vlasti –simfonija, jeres po sebi – zarobljava društvo u predmodernosti i svodi ga na nivo plemena. Baveći se slizanošću crkvene i svetovne vlasti (nije samo srpski fenomen), Đerđ Konrad kaže da u takav rđav brak crkva ulazi opsednuta željom za svetovnim privilegijama i hedonizmom, a loši političari ne bi li slizanošću sa crkvom pred slabo prosvećenom svetinom stekli auru božje izabranosti, jer ih eto podržava crkva.

Jednoglasnim i nedvosmislenim stavom SPC da se brani postojeći ustavni status Kosova i Metohije – kako se kaže u saopštenju Patrijaršije sa arhijerejskog zasedanja – postići će se valjda to da se preostali tamošnji Srbi ne iseljavaju, da naša sveta i zavetna zemlja ne ostane bez našeg naroda (kao da se baš zbog zamrznutog statusa i nepodnošljive egzistencijalne neizvesnosti ne iseljavaju). To što je zbog zamrznutog kosovskog problema zamrznuta cela Srbija pa se zbog egzistencijalne neizvesnosti iz nje iseljava reka naroda – posle okamenjenih imperativnih stavova arhijerhejskog sabora iseljenička reka biće još veća! – i od vlasti i od svetine tetošenu dobro uhlebljenu crkvenu kamarilu ogrezlu u samozadovoljstvu i hedonizmu ne brine.

Sa ovakvom crkvom, sa ovakvim metanišućim pseudoelitama i ovakvim bednim političarima – sa njihovom parazitskom sraslošću – ne piše nam se dobro. Promućurniji, sposobniji i kuražniji među nama to shvataju, pa beže u svet. Život svakog od nas je ipak samo jedan i ne vredi ga žrtvovati bezočnicima, ne vredi ga žrtvovati njihovim manipulativnim tlapnjama i provesti u njihovim raljama.

(Autonomija)