Skip to main content

ZLATKO JELISAVAC: Fašizacija društva i defetizam

Izdvajamo 22. апр 2019.
4 min čitanja

Slušajući Vučića dok frenetično-histerično naziva opozicione lidere, a i one koji ih slede, fašistima i izdajnicima, pomislili biste da se on poziva na tekovine NOB-a i herojsku borbu protiv fašisto-nacističkih okupatora u Drugom svetskom ratu. Ili AV pak evocira uspomene na ondašnja OZNA-UDBA-ška etiketiranja i targetiranja pojedinih društveno-nezdravih „elemenata“ koji su se zamerili tadašnjem komunističkom režimu J. B. Tita, pa bi bili proglašeni fašistima – neprijateljima naroda i izdajnicima istog? Nije slučajno da AV bira baš ove epitete – fašista i izdajnik, niti su se oni pojavili samo kao deo njegove žestoke retorike koja povremeno prelazi u „linč-silovanje-nasilje“.

Pre će biti da se tu neki drugi jadac krije, to jeste da se zbiva nešto pripremljeno i organizovano, kako bi proizvelo određeni efekat i u ključnom trenutku, kada dođe vreme za to, poslužilo kao izgovor za nasilje koje se sprema, za (ne) daj bože – što se ono kaže. Etiketiranjem opozicije kao fašističke i izdajniče, ugrađuje se svojevrsan emocionalni okidač u ono kolektivno nesvesno našeg društvenog bića, koji bi trebao da pokrene „pravednički“ bes i na vreme pripremi teren za konačno rešenje svih AV-ovskih problema sa mrskom opozicijom.

Nije ovo teorija zavera, niti sam deo botovsko-defetističke strukture koja svojim delovanjem pokušava da maskira prave namere vlasti… Ovo što radi AV nije ništa novo i već je primenjeno, onomad, od strane Hitlerovih stručnjaka za propagandu, a taj naci-marketing, skuvan u Gebelsovoj kuhinji, svodio se na pripremu obračuna sa neprijateljima, i to tako što bi se druga strana optužila za ono što su sami nacisti planirali da urade. Svojevremeno, za vreme nacističke ekspanzije, pitao se pisac Štefan Cvajg, gde su nestali oni momci sa kačketima i podignutim pesnicama, a koji su se borili za radnička prava i propagirali socijalizam. Šta se desilo sa tim predstavnicima radničke klase koji su grmeli, naročito neposredno pre i posle Pevog svetskog rata, protiv kapitalizma, militarizma, imperijalizma, itd? Naprosto ih je samleo valjak nacističke propagande, ali i direktnog fizičkog obračuna, te su nekadašnji revocionari ili bili po zatvorima i logorima ili su brutalno ubijeni u čistkama nepodobnih od strane Hitlerovih jurišnika.

E, tako i AV, dok druge optužuje za fašizam i izdaju, priprema, u stvari, teren za obračun sa neprijateljima „napredne Srbije“, primenjujući, pri tome, upravo fašisitčke metode propagande koja se bazira na konstantnom razotkrivanju pravih namera neprijateljske opozicije i sprečavanju njihovog eventualnog negativnog dejstva po AV-ov „izabrani narod“. Zato se i akcije AV-ovaca često čine, pogotovo u ovim poslednjim dejstvima, kao kopiranje onoga što radi opozicija, ali to je, ipak, više posledica te želje da se predupredi i predvidi sledeći korak neprijatelja – čemu je, inače, služila ona akcija „odbrane“ parlamenta od ekspanzivne opozicije i zaključavanje odbornika u zgrade lokalnih skupština ili pak pretnje da će vlast gladovati, u tom istom parlamentu, kako bi se preduhitrila opozicija ukoliko bi se odlučila na protest putem apstinencije od hrane.

Ako nam se ne dopada opozicija u političkom životu, pa napravićemo onda svoju opoziciju koja će se angažovati po potrebi

Ako malo proanalizirate način delovanja AV-ovaca, svih ovih godina na vlasti, uvidećete da je ovo kopiranje već postojećeg, a u svrhu obesmišljavanja, konstantna matrica ponašanja i model koji se neupitno primenjuje. Ovaj model ili matrica se ostvaruju na sledeći način: Zašto da se ide na direktnu konfrontaciju, ako ne mora, zar nije bolje iskopirati, umnožitii, a potom, vremenom, i obemisliti delovanje neke institucije, organizacije, zakona, prava itd. Ako nam se ne sviđa neki zakon, napravićemo mi svoj, vrlo sličan sa postojećim ali sa malim prepravkama i detaljima koji nam odgovaraju; ako nam se ne dopada opozicija u političkom životu, pa napravićemo onda svoju opoziciju koja će se angažovati po potrebi; ako nam smeta neka organizacija, na primer NVO tipa, onda ćemo lepo osnovati svojih tri-četiri istog ili sličnog modela, pa ćemo ih tući njihovim oružjem.

I tako se to razmnožava i uvećava unedogled, a ne služi ničemu drugome do tome da zbuni i sludi građane kako bi ovi potpuno odustali od svakog pokuašaja kritike vlasti – jer svi su oni isti. Ako se vlast i opozicija svedu na isto, ako se sve poravna i odredi po istim aršinima gde, suštinski, nema razlike – u kakvom mi to društvu živimo? Kakvo je to društvo u kome se sve svodi na zajednički, u našem slučaju AV-ovski imenitelj? Pa, dragi moji, to nije ništa drugo nego upravo ono „protiv“ čega se bori sam AV i za šta optužuje predstavnike opozcije i njihove sledbenike – fašizam!

Bez obzira na to što je ovaj fašizam u tzv. puzajućoj fazi, što nam se polako prikrada i zauzima svaku poru duštva i države, on će biti takav dok se ne ostvare društveni preduslovi za agresivniju fazu, kada će se otvoreno krenuti u borbu sa izdajnicima i onima koji ne poštuju lik i delo velikog vođe. Mi, već danas, imamo državu u kojoj su uzurpirane sve institucije i gde izvršna vlast, to jest AV, komanduje svim ostalim delovima vlasti (sudska i zakonodavna). Mi, već danas, imamo društvo koje je zatvoreno u granice autoritarne volje budućeg vođe. Mi, već danas, imamo sve predispozicije jednog fašiziranog društva koje prerasta u totalitarizam i jednoumlje. Da li pristajemo ili ćemo pristati na to? – je pitanje svih pitanja.

(Autonomija; foto: Beta)