O svemu, baš svemu ova nadrealna nakupina neozbiljnih diletanata i ozbiljnih prestupnika koja se predstavlja kao vlast nad Srbijom, nad Vojvodinom, nad Novim Sadom, nad Beogradom i nad poslednjim zakutkom ove nesrećne zemlje ima mišljenje i stav, zapravo neprikosnovenu presudu, o svemu od žičara do Adolfa Hitlera, od televizije do ekonomije i astrologije, jedino o tragovima vlastitih nepočinstava, starih i novih, nema šta da kaže. Maca joj pojede jezik, zaveže joj se organ govora u čvor, pa ni tri čiste da prozbori tako da je svi razumeju. Evo, recimo, pravosnažna presuda Radovanu Karadžiću: još se ni mastilo na njoj nije osušilo a kao da je bila pre sto dana, sto meseci, sto godina; ne što bismo u međuvremenu svašta o tome čuli, nego što zapravo nije bilo ničega: tek neke promucane floskule nesrećne Brnabić Ane, retke u tom društvu koja s zlom prošlošću ekipe nema ništa (što je ne eskulpira za ono što danas radi), i to je manje-više to.

Zato se o famoznom NATO bombardovanju govorilo na sve strane, rekao bih, više nego u bilo kojem od devetnaest prethodnih martova, kao da je ova nesrećna, zarobljena i porobljena zemlja sa svakom godinom sve bombardovanija, i tome se ne vidi kraja. Strvinari, probisveti i cinici koji su iz „samrtnog proleća“ ’99. izašli za po sto-dvesta stambenih kvadrata bogatiji nego što su u njega ušli, a zahvaljujući tome što smo im svi mi otkupili i poklonili njihove veleposede – mada nas niko nije pitao želimo li da ih tako izdašno darujemo iako sami nemamo uglavnom ništa – upriličili su još jednu akciju individualnog samoobožavanja i kolektivnog samosažaljenja, i u tome su im tercirali gotovo svi, što će reći da je u javnom pamćenju apsolutno preovladao onaj narativ koji vazdušnu intervenciju NATO tretira kao neku vrstu metafizičkog zla, neizazvanog i racionalno neobjašnjivog, koje se iz potaje stuštilo na „nas“ ne samo bez razloga i bilo kakvog opravdanja, nego verovatno i bez bilo kakvog razumu dostupnog objašnjenja, koje nije isto što i opravdanje, ali je neophodno ako želimo da pojmimo svet oko sebe, a ne da u njemu životarimo beslovesno kao tukci.

U tom je, i samo u tom paralelnom kosmosu bilo moguće čak i da, kako je odlično uočio Boris Dežulović, nesrećna Politika pre neki dan objavi kako su se 24. marta 1999. „sirene za vazdušnu opasnost začule po prvi put na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata“. Kao da smo svi šenuli pameću, izgubili pamćenje do nivoa kokošije svesti koja raspolaže prošlošću od nekoliko sekundi, kao da smo ćutke pristali na kolektivnu omertu čija je premisa da ćemo se od sada pa zauvek praviti da nikakvih devedesetih nije ni bilo, to jest da su ratne devedesete počele tek 24. marta 1999. oko pola devet uveče, a sve do tada je bio mir božiji, da ćemo zaboraviti na Sarajevo i Srebrenicu, na Vukovar i Dubrovnik, na Prijedor i Zvornik i štošta još, da ćemo zaboraviti da su „sirene za vazdušnu opasnost“, doslovne i metaforične, godinama pre 1999. bile svakodnevna stvarnost sestrinske zemlje Bosne uzduž i popreko, eno tamo iza ćoška, preko plitke Drine, da je tako bilo i u dobrom delu Hrvatske, i u Sloveniji zakratko, a u ono vreme već uveliko i na Kosovu. I da svi „mi“ takođe imamo nešto s tim, da smo s tom krvavom pričom bili povezani na mnogo više načina nego što bismo danas (ili ikada) smeli da priznamo, pa se, kao, pravimo nevešti, mada svi zapravo sve znaju, i svi znaju da i svi drugi znaju sve što je važno znati o tome.

I tu se vraćamo tom nesrećnom Karadžiću Radovanu, jednom od najtačnijih lica naše sramote, pada, užasa. Odjednom kanda niko odavde nema ništa s njim, niko ne raspoznaje tikvu u koju je zajedno s njim i njemu sličnima duvao, čak ni Vučić Aleksandar, čovek koji je tamo na Karadžićevim Palama započeo svoj sramni, a bestidni javni i politički život. Kako je to uopšte moguće? – pitaš se, trajno u čudu, doživotno naivan i nepripremljen na razmere licemerja i bestidnosti; kakvi su to ljudi koji nisu u stanju ni da uistinu stanu iza onih s kojima su isto zlo zakuvavali, ni da se istinski odmaknu od njih i odreknu se zajedničkog mračnog nasleđa, nego bi nekako da se na prstima iskradu iz svega, da kao tihi puvanjak iz neidentifikovane guzice promaknu i zamaknu, da ovu sveopštu ravnodušnost koju je svaka javna Srbija (vladajuća, opoziciona, desna, leva, severna, južna, prava, kriva, urbana, ruralna, partizanska, ravnogorska…) iskazala prema stavljanju pravne i ne samo pravne tačke na važno i mračno poglavlje i sopstvene istorije, u menjačnici povesnog pamćenja konvertuju u zaborav, a zaborav u nedužnost, zakonsku i moralnu i istorijsku i svaku drugu. Mada znamo i znaju da su nedužni tačno onoliko malo do nimalo koliko i oni koji su osuđeni, pravosnažno i krivosnažno, samo su imali više sreće ili manje prostodušne bahatosti od njih.

A još više sreće su imali, imaju i imaće još ne zna se koliko dugo što baš nas, ovakve, imaju za podanike. Ako se mi ne sećamo, ili se bar ni po čemu ne vidi niti se oseća da se sećamo, zašto da se bilo čega sećaju oni koje svako istinsko sećanje svrstava tamo, uz bok Karadžiću Radovanu, na njegovu robijašku postelju, iza dobro čuvanih rešetaka gde civilizovana društva drže ono što se nikada ne može socijalizovati, što je samo razaranju humanog društva posvećeno oduvek i zauvek, mada naizgled menja zastave pod kojima deluje.

(Autonomija; foto: Filip Petronijević)